|
|
|
ЖИВОТНИ ПУТ СРПСКОГ ВЛАДИКЕ
ДАМАСКИНА
Зашто је српски владика постао грчки
свештеник?
На срамоту српске заједнице Торонта, на још
већу срамоту СПЦ, српске дијаспоре, а на највећу ерамслу СПЦ
наше отаџбине, српски владика Дамаскин Давидовић служи као
свештеник у грчкој цркви у Торонту!
Почетак ове жалосне приче треба потражити у
црквеиом расколу СПЦ у дијаспори 1963 године па до раних
деведесетих година прошлога века. После тога раскола или
поделе СПЦ у дијаспори, била је основана Слободна СПЦ у
дијаспори чија егзистенција се касније продужује
реорганизовањем у Новограчаничку митроиолију којој ових дана
прети опет реорганизовање или потпуно укидање изазваним
црквеном политиком Патријаршије СПЦ из Београда.
Када је 1992 године постигнуто духовно
уједињење СПЦ дијаспоре са својом матицом, почео је рад иа
административном уједињењу две стране које су биле у спору.
Као део тог адмиистративног уједињења, требало је решити
иоложај или статус епископа Дамаскина Давидовића и Саве
Јурића, епискоиа кога је рукоположила СПЦ дијаспоре за време
раскола, И, уместо да су они третирани од стране патријарха
Павла и Синода СПЦ као изгубљене а сада пропађене овчице,
(Мат 18, 12,-13) или Лука (15,4-6), они су били
манипулисани, понижавани, премештани, изигравани... а све у
циљу њиховог изоловања одстрањивања, неутралисања,
одбацивања..
Опет на срамоту СПЦ и њеног воћства, коме
су изгледа приближније махинације комупистичког типа из наше
срамне прошлости него ли јеванђелске инспирације засноване
на речима Матеја и Луке, долази до свађа, поделе, неслоге..
Речи Матеје су морале бити водич ка решењу
статуса епископа Дамаскина и Саве: «Кад има човек сто оваца
а зађе једна од њих, не остави ли он деведесет и девет у
планини, и иде да тражи ону што је зашла. И ако се догоди да
је нађе, заиста вам кажем да се њој више радује него оним
деведесет и девет што су зашле».
А како и шта се догоди епископу Дамаскииу
Давидовићу, види се у његовим одговорима на моја питања која
следе.
Где сте рођени, одрасли, родитељи.
Рођен сам 1946 године у великој Крсни код
Младеновца од оца Радомира и мајке Босиљке. Отац ми је
свештеник и службовао је у више парохија у Србији. Сада је
пензионер. Мајка ми је сада већ покојна. Такође најстарији
син мога брата Момчила, Дејан завршио је Богословију и сада
је свештеник у Смедереву. Порекло породице Давидовић везује
се за настанак нашег села Велика Крсна које је по предању
настало од једног дела народа који је кренуо у сеобу са
патријархом Арсенијом Чарнојевићем а који није прешао преко
Дунава у северне крајеве већ остао ту на раскршћу путева и
почео да крчи шуме и насељава се. То предање потврђује и
податак да се у нашем селу, Великој Крсни Видовдан слави као
крсна слава у преко триста домаћинстава што је права реткост
у Србији. Најстарији Давидовић који се памти је чукундеда
Теодосије који је за време Карађорђа помагао устанак и
трговао стоком све до Беча.
Ваше школовање: које врсте и где?
По завршетку осмогодишње школе у родном
месту, уписао сам се по свом избору у Богословију Св. Саве у
Београду 1962 г. коју сам завршио 1967 у новоотвореној
богословији у Сремским Карловцима. Признајем да ме јс у
младим годинама много занимала техника и да сам још у
основној школи био редовно преплаћсн на техничке новине из
Београда. Међутим, васпитање у патријархалном духу, у духу
наше свете цркве и Православља определио сам се за узвишени
свештенички позив јер стара мудрост вели: “Homo propnit sed
Deus disponit” (човек предлаже а Бог располаже).
Радујем се што сам Божијим промислим
усмерен на служење нашој светој цркви и нашем напаћеном
српском народу. По завршетку Богословије у Карловцима 1967,
а још пре отсужења војног рока, сам сам се определио за
монашки иозив, што је обрадовало тадашњег патријарха Германа
који ме је исте године упутисх после монашења и рукоположења
у чин ђакона, на Московку Духовну академију ради усавршавања
богословских наука. Сећам се једнога податка из 1966 године
када сам у једној антикварници у Новом Саду, као ученик
Богословије, опет по Божијем промислу, купио духовну лиру
владике Николаја Велимировића( издање хришћанске заједнице,
Крагујевац 1926) где је владичином руком била написана
следећа посвета: "Душану... божићни дар и Божији благослов.
Епископ охридски Николај." Пошто ми је крштено име Душан
сматрао сам ту изузетну књигу и за мене лично као велики дар
и Божији благослов великога владике Николаја. Често сам је
читао и дубина богословске мисли владике Николаја пријањала
ми је за срце што је било од пресудног заначаја за монаштво.
Узгред да напоменем и то да ми је указана велика част да са
шест свештеника ССЦ отслужим последњи парастос пред пут
посмртних остатака великог и светог равноапостолног владике
Николаја пред полазак за мајку Србију.
Да би данашњи српски млади нараштај схватио
колико је та књига, Духовна лира важна цитираћу по сећању
речи аве Јустина Поповића: "Духона лира то је такво бисерје
небеско какво српска земља видела није. Кога од Срба она
није покренула да крене Христовим путем." Ссћам сс да је ава
Јустин ово изговорио 1973 године у Лелићу код Ваљева на
парастосу владици Николају због чега је доста био нападан у
тадашњој штампи јер су безбожници говорили како о. Јустин
види излаз у мрачном средњем веку. Мени је била велика част
да септембра 1973 г. и лично упознам аву Јустина Поповиоћа у
једном приватном стану у Београду. Овај сусрет је био
спонтан, опет по Божијем промислу. Наиме, ја сам тога дана
подигао код књиговесца литургију Св. јована Златоустог на
српском језику, превод аве Јустина још 1924 г. и,
размишљајући да успутно посетим побожну и националну српску
породицу Вранкић, Петра, Перу и Олгу упутио сам се према
њима не знајући да се тога дана заточеник Ћелијски ава
Јустин налазио у њиховом благочестивом дому. Још са врата
домаћин ми је радосно рекао: "Баш добро што си дошао оче
Дамаскине, ту је ава Јустин да се с њим лично упознаш." Срце
ми је од радости задрхтало јер је то био мој први сусрет са
авом Јустином. У Богословији смо догматичко богословље
изучавали по његовој другој књизи а такође сам пребирао по
глави у том моменту и свс оно што ми је до тада од њега
дошло до руку да сам могао да прочитам. Зар и у овом случају
не могу да поновим "Homo propnit sed Deus disponit". Неки
дан пре тога био сам постављен за суплента богословије Св.
Саве у Београду што је аву Јустина веома обрадовало.
Истовремено сам се сетио да у ташни имам и његов превод Св.
Јована Златоустог. Извадио сам укоричену књижицу из ташне и
замолио аву Јустина да ми за успомену на овај први сусрет и
познанство напише скромну посвету што је ава са задовољством
и учинио. Сећам се да је и сам био веома изненађен кад је у
рукама имао његов превод Литургије рекавши: "Од куда ово
имате? Ово је права реткост." Рекао сам да сам добио од
игуманије Ангелине на Топчидерском брду. Тако сам добио још
један велики благослов-посвету: "Драгом јеромонаху Дамаскину
за успомену, на бесмртно молитвено сећање - Архимандрит
Јустин, на Св. Агатоника 1973 г."
Године 1975 премештен сам "по потреби
службе" (одлука Синода) у Богословију Св. Кирила и Методије
у царском граду Призрену на Косову и Метохији. Велика је
част и одговорност у то времс била бити васпитач и предавач
српске богословске омладине у једној тако реномираној
Богословији какав је углед уживала призренска Богословија.
Прву годину дана становао сам у соби, у најстаријој чика
Симиној згради у којој је у краљевини Југославији живео ава
Јустин Поповић. Били су то незаборавни дани испуњени
непрестаном молитвом, лепотом богослужења, црквеном песмом и
свим осталим духовним и српским трајним вредностима како у
саборној цркви Св. Ђорђа (где је тадашњи рашко призренски
владика а сада патријарх Павле био присутан свако јутро и
вече, скоро сваке недеље и празника.) и професори и
васпитачи и наши васпитаници и послуга у самом интернату
уистину, сви смо се осећали ако једна велика хришћанска и
српска породица. Та духовна радост нас је крепила и снажила
да издржимо и све невоље и непријатности на које смо
наилазили изван интерната и цркве. За тадашње призренске
Србе и Српкиње-староседеоце била је велика морална, духовна
и национална подршка када би свако јутро и вече видели младу
српску чету од преко сто ученика Богословије како са својим
професорима и васпитачима одлазе у Саборну цркву на
богослужење а затим се враћају у интернат Богословије. И
нама професорима и васпитачима била је велика радост када је
број ученика био изнад 100 и до 120 и 130. Стање српског
народа на Косову је почело да нас забрињава када је
осамдесетих година па даље, број ученика почео из године у
годину да се осипа. Као камен на срце свалио нам се осећај
да имамо мање од 100 ученика који су истовремено и сами
осећали опасност и несигурност живљења у некадашњем царском
српском граду Призрену. И по оној народној "Иже, иже па све
ниже", када је древна српска Богословија заједно са својим
ученицима васпитачима и професорима била принуђена због
нарастајућег шиптарског зулума, иредентизма, сепаратизма,
шовинизма да се сели у Ниш где и данас ради. Врхунац
шипраске ириденте и дивљања било је подметање пожара у
старом конаку Пећке патријаршије 16 марта 1981 г. Школску
1984-85 провео сам на постдипломским студијама на
Аристотеловом универзитету у Солуну, Грчкој где сам се
усавршавао из области Литургичког и пастирског богословља на
Богословком факултету код чувеног професора Јована Фундулиса
а истовремено сам похађао и школу за новогрчки језик која је
радила при Филозофском факултету истог универзитета. Честа
богослужења и многим солунским црквама и манастирима остала
су ми у трајном сећању и увек су ми давала подстрек као и
она из Русије да још рсвносније служим Господу Богу до
последњег свога издисаја. Томе су још доприносиле и
поклоничке посете Светој Гори Атонској, манастиру Хиландару
и осталим 20 великих манастира (око петнаестак пута).
Метеорима, Атини острву Крфу и острву Егини где се чувају
мошти Св. Нектарија чудотворца. Сећам се и једног
интересантног детаља да сам био први Србин који је тадашњем
митрополиту егинском Јеротеју показао слику макете храма Св.
Саве на Врачару у Београду, док се још зидао јер су наша
браћа Грци управо истоветан такав храм зидали на острву
Егини, само мањих размера и посветили га Св. Нектарију
Чудотворцу. Речи изненађења митрополитовог су биле: "Оче
Дамаскине, толико много познајем Срба, свештеника,
професора, калуђера, верника а нико ми до сада није показао
макету вашег храма Св. Саве на Врачару. Просто невероватно,
подижемо скоро идентичне храмове. Нека је слава Богу за све.
Много волимо страдални српски братски народ."
Године 1986, месеца септембра, и опет по
одлуци Синода, и опет по потреби службе премештен сам из
Призрена у Београд на богосповски факултет СПЦ на незахвалну
дужност управника интерната студената где сам остао пуне две
године. Живот на Богословском факултету није могао ни по
чему да се упореди са оним хармоничним духовним животом у
Призренској богословији. У неку руку био сам и деградиран
јер су остали могли да буду постављени за асистенте а ја за
управника интерната са положеним професорским испитом, са
постдипломским студијама, са знањем страних језика, нисам
праведно био вреднован. Професори факултета очекивали су да
будем некакав чудотворац у њиховом интернату а ја сам
најчешће бивао дежурни полицајац у мантији који треба
даноноћно да се носи са несташлуцима већ формираних младих
људи који су најчешће завршавали остале средње школе и
долазили на факултет такорећи без икакве богословске
предспреме. Искрено речено, да у интернату није било и
свршених ученика Богословијем, можда на овој дужности не бих
остао ни једног дана.
Једног лета, 1987 са великом поклоничком
групом из Београда писетио сам Цариград и његове чувене
хришћанске светиње (у организацији Човекољубља коју је
предводио Драган Вукић), као и светиње у престоници суседне
нам Бугарске.
Јуна 1988 године, први пут, сада по мојој
молби, по одлуци Синода разрешен сам дужности управника
интерната на Теолошком факултету. Изразио сам жељу код
патрирарха Германа да за стално одем у манастир Хиландар.
Одговарујуће службе у патријаршији требале су да раде на
сређивању папира за стални одлазак у Хиландар јер је у
питању српски манастир који се налази у страној држави.
Веровао сам да ипак нешто и раде око папира. Међутим, пошто
су уследиле разне интервенције и позиви од стране тада још
моћне, злогласне Удбе као и тадашње верске комисије Србије и
Београда, изгледа да је са сређивањем папира било стало. И
Удба и Веска комисија су инсисстирали да ја у Хиландару
будем њихов човск јер су ми стално досађивали и зивкали. Кад
сам их директно упитао у Веској комисији од куда знају да
идем у Хиландар одговорили су: "Јесте ли били пренеки дан у
полицији? Кажем јесам. Па, Удба и полиција и ми - Верска
комисија, то је једно исто". На крају сам им одлучно рекао
да је то моја лична ствар и ствар црквс и да они са тиме
немају нишгга. По својој дрскости, при излазу опет су
напоменули: "Ипак, пре него што кренете у Хиландар, свратите
још једанпут код нас". Што наравно нисам урадио. Кад јс већ
реч о Верској комисији на чијем челу се налазио Драгојловић
колико су били великодушни и предусретљиви кажу: "Ево, оче
Дамаскине, од нас можете да разговарате са Хиландаром и
хиландарцима," нашта сам их рекао да немам никакве потребе
да разговарам са Хиландаром из њихове установе. И, ту још
није крај. Док сам се са једним службеником објашњавао други
је већ окретао телефон Хиландара где сам одједном чуо глас
хиландарца Митрофана коме су се похвалили како ја седим код
њих у канцеларији..
Једног јутра отишао сам код патријарха
Германа да узмем благослов за пут па кажем патријарху како
ништа од папира у патријаршији нисам добио. То је патријарха
револтирао па је одмах телефонирао својим секретарима, уз
речи: "Како то о. Дамаскин путује у Хиландар а ништа нема у
рукама"? У међувремену је упао један устрашени секретар,
ђакон НН којем је патријарх наредио да под хитно напише
коначни канонски отпуст из српске патријаршије за Васељенску
патријаршију. Докуменат поседујем и данас јер ми је отпуст
патријарх лично дао у руке. Почели су да проносе вести,
нарочито митрополит загребачки Јован, како ја имам
фалсификовани канонски отпуст.
Отпутовао сам возом у Солун и посетио
одговарајућу канцеларију у Министарству за сверну Грчку.
Обзиром да сам и раније тамо годину дана живео и упознао
известан број службеника министарства, нарочито због
посећивања Хиландара и Св. Горе, на моје питање да ли има
неки докуменат о доласку у Хиландар, одговорено ми је кратко
да имају сазнање да треба да дођем али немају никакав
докуменат. Телефонирао сам у манастир Хиландар нашта су ми
они одговорили у неком свом стилу како ја наводно треба
кришом да уђем у Хиландар па после неколико година да среде
моје папире. Сумирајући све и видевши да од свега нема ништа
нисам пристао да уђем као цивил без мантије. Вратио сам се у
Београд и размишљао шта да радим. Са отпустом патријарха
кренуо сам у Немачку код владике Лаврентија у нади да ми он
среди мој статус код Грка који су под Васељенском
патријаршијом и замолио га да ме прими у своју епархију и
постави на место где би могао најбоље да одговорим, сходно
свом образовању. Трећег дана, ујутро, владика ми је отворено
рекао: "Оче Дамаскине, ништа ја вама ту не могу помоћи. Ви
отпуст имате у рукама, грчки језик знате. Грка има свуда.
Мораћете ви то сами да средите онако како мислите сами да је
најбољс и како вас Бог учи." Била је то и последња оаза где
сам још имао наде да могу бити ангажован духовно где би био
од користи својој цркви и свом народу. И од тог момента
почело је моје странствовање по Немачкој и сређивање мога
статуса захваљујући отпусту патријарху Германа...
Опишите случај пожара у Пећкој
Патријаршнји.
Да, било је то 16 марта 1981 године.
Поменуло се не повратило се! По оној народној. Био је то
један ужасан дан за Пешку Патријаршију. Те ноћи и тога дана
гледао сам смрти у очи, али Господ Бог ме је сачувао од
сигурне смрти, за то нека му је СЛАВА И ХВАЛА! Уистину, ја
сам се чудом Божијим обрео те кобне ноћи на преноћишту у
старвопигијалном српском манастиру Пећкој Патријаршији,
будући да лично са своје стране нисам имао апсолутно никакву
потребу да те ноћи и тога страшнога дана будем тамо. Скоро
нико није поверовао у то да су се тада догодила Божија чуда,
а поготову не тадашњи владика рашко-призренски Павле
(садашњи патријарх српски). За друге људе и од овога света
не можсмо ни да очекујемо да верују и поверују у чуда
Божија, али тада ме је много изненадио владика Павле, који
се тих дана у Дечанима, Призрену и Београду односио према
мени веома грубо, нељудски и нехришћански, као да сам ја
изазвао тај пожар а не Шиптари. Уосталом, сведок тога
његовог грубог односа према мени је још хвала Богу жив, а то
је владика Атанасије Јевтић, који то може у свако доба и да
посведочи.
Новинари, а и многи други, па чак и људи
унутар српске цркве, данас тај датум спомињу тек онако,
узгред. Мишљења сам да тај немио и трагичан догађај, ма
колико он био трагичан, заслужује да се о том подметнутом
пожару увек говори много више, односно увек износи пуна
истина, без прећуткивања или минимизирања, са увек новим
појединостима, које најверније може да одслика један
очевидац самог догађаја, а то сам управо ја, јер разговарате
с правим очевицем.
Као што је владика Атанасије Јевтић
Дејтонски сиоразум доживео као велики пораз, тако сам и ја
спаљивање Пећке Патријаршије, 16 марта 1981 године, заједно
са свим српским православним народом, свештенством и
монаштвом српске Цркве на Косову и Метохији, доживео као наш
највећи пораз. Последице се тек даиас на Косову и Метохији
сагледавау и отворено показују. А још нас је више тада
дотукло то што смо тамо живели и пуне две године нисмо смели
отворено да кажемо да су то Шиптари урадили, тј. подметнули
пожар у манастиру у којем је тада живело 30 српских
монахиња-калуђерица. Наиме, ја сам 10 година био професор
Богословије Св. Ћирила и Методија у Призрену, и недељом и
празницима богослужио сам у нашим тамошњим манастирима
(Девичу, Пећкој Патријаршији, Грачаници. Св. Тројици).
И, као што сам већ рекао, те кобне ноћи,
између 15 и 16 марта 1981 године, вољом Божијом затекао сам
се на преноћишту у Пећкој Патријаршији, не знајући шта ће се
те ужасне ноћи догодити. Негде око три сата иза поноћи пожар
је захватио читаву кровну конструкцију тзв. Старог конака,
затим се делимично пребацио и на кров Новог конака који је
био у изградњи. (Злотвори су по гредама посипали бензин или
неку другу запаљиву материју, јер су на то указивале и
очуване шаре, а познато је да дрво, одн. греда, не може да
почне да гори са горње стране. Ја једну такву краћу
карактористично нагорелу греду чувам и дан данас као доказии
матреијал, која је на крову новог конака била као тавански
усправни подупирач. Не знам можда је то и једина сачувана
греда, јрр су свр осталр нагореле греде те наредне зиме
калуђерицс искористиле као огрев. Можда ће та специфично
нагорела греда једнога дана наћи своје мссго у неком музеју.
Ако у отаџбини, на жалост за њу нико није заинтсресован,
можда ће угледати светло дана негде у иностранству?!
Ја сам читавог дана гасио пожар са тадашњим
пећким свештеницима Станком и Радоманом, игуманијом
Февронијом, пећким калуђсрицама и Србима и Српкињама из Пећи
и околине. СПАСАВАЛИ СМО СРПСКО КУЛТУРНО БЛАГО, ВЕКОВИМА
ТАМО ЧУВАНО У МАНАСТИРСКОЈ РИЗНИЦИ, СВЕШТЕНЕ ПРЕДМЕТЕ И СВ.
СТВАРИ САСУДЕ И УОПШТЕ ЦРКВЕНЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ СТВАРИ, ИКОНЕ,
РУКОПИСНЕ И ПРВОШТАМПАНЕ ЦРКВЕНЕ КЊИГЕ. Најпре, хвала Богу,
САЧУВАНО ЈЕ ЉУДСТВО, нико тога дана није био чак ни
повређен. И док је тога истога дана преко пута српске
патријаршије у Београду на неком зиду осванула парола
"КОСОВО РЕПУБЉИК" (да би српски патријарх могао да је чита
са прозора). Приликом гашења пожара радило се о отвореној
саботажи. Наиме, прва цистерна је из града Пећи у манастир
дошла празна, тј. без воде, док је друга стигла са великим
закашњењем, тј. чекали су да се пожар разбукти читавом
дужином конака од 63 метра. Такође, после пожара, државие
власти из Пећи су тражиле од игуманије Февроније и пећких
калуђерица да дају изјаве како су саме запалиле свој
манастир.
Новинари су у пресгоници налазили за
саговорнике београђане, па чак и свештенике (далеко им било
да оду дан-два на Косово и у Пећ), наравно о пожару су
писали, добивши вести из друге или треће руке, нетачно и
непроверено, те крив димњак, те струја и дотрајала
електрична инсталација), па чак и неозбиљно и неразумно у
стилу вица или шале; Арсеније Чарнојевић пре велике сеобе
Срба 1690 заборавио да искључи рсшо?! Свакако да је такво
писање и шегачење све нас на Косову и Метохији вређало и
понижавало. Ја сам, с тога разлога, сео и написао један
озбиљан чланак на пет страница под насловом: ПОВОДОМ ПОЖАРА
У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ - СВЕДОЧЕЊЕ ЈЕДНОГ ОЧЕВИЦА, лично
однео у Београд и предао у Политикиној згради тадашњој
дежурној новинарки БРАНИСЛАВИ ЏУНОВ. Пошто тај мој чланак
данима нигде није излазио, тј. није био објављен у
политикиним издањима, ја сам поново једном другом приликом
навратио до новинарке Џунов и иитао сам је отворено: ЗАШТОТО
НИГДЕ НИСТЕ ВЕЋ ШТАМПАЛИ? Него се и даље тера по старом,
површно и неозбињно писање о пожару у Пећкој патријаршији.
На моје велико изненађење и запрепашћење новинарка
Бранислава Џунов ми је дословице рекла: НАШ УРЕДНИК ЈЕ
ТЕЛЕФОНИРАО У ПАТРИЈАРШИЈУ И ОТУДА СУ НАМ РЕКЛИ ДА ЧЛАНАК
СИНЂЕЛА ДАМАСКИНА ДАВИДОВИЋА ПРОФЕСОРА БОГОСЛОВИЈЕ У
ПРИЗРЕНУ, НЕ ОБЈАВЉУЈЕМО! Наравно, да нисам реаговао већ сам
се просто скаменио, И од тада па све до данас сматрам да је
сваки коментар о овоме за нормалног човека сувишан. И сада,
10 година после овога пожара у Пећкој патријаршији, ја као
очевидац и учесник у гашењу пожара, мирне савести могу да
кажем да је због овако сулудог вођења политике српка
патријаршија са својим многим про-удбиним службеницима, а и
сам врх цркве и црквене администрације у многоме крив што
данас губимо своју колевку Косово и Метохију, НАШ МАЛИ
СРПСКИ ЈЕРУСАЛИМ И ВЕКОВИМА КРВЉУ НАТОПЉЕНО СВЕТО КОСОВО И
МЕТОХИЈУ. Ја и дан данас делим миљење владике Атанасија
Јектића заједно са свештенством, монаштвом и српским народом
Косова и Метохије, који је у једном чланку овако између
осталог написао: "КАДА ЈЕ СПАЉЕН КОНАК У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ
(16. Марта 1981г) ТРЕБАЛО ЈЕ ОДМАХ ЈАВНО РЕЋИ; СПАЉЕН ЈЕ! А
НЕ ДА СЕ ГОВОРИ ЗАМУМУЉЕНО. И САДА ВАМ КАЖЕМ ДА АЛБАНСКИ
НАЦИОНАЛИСТИ ХОЋЕ ТАМО ДА УНИШТЕ СРПСКУ ЦРКВУ, ЗАТО ШТО ЈЕ
ОНА СТУБ ТОГА НАРОДА ДОЛЕ.!"
Безбожиичка држава и комунисти су тада
српској цркви и српском народу всшто замазали очи, тј. дали
даташље 2 милијарде, и црква је сакупила неиуну милијарду,
конак јс на брзину обновљен и ником пишта!
А да се другојачије водила црквено-народна
иолитика, а не овако издајничко удворнички (јер су епископи
примали тада добру плату од државе и уживали разноразне
бенефиције од комуниста.), тврдо верујем да данас не бисмо
губили Косово.
Уосталом, све ће то једиога дана историја
да покаже, кад каже последњу реч!
Какоје дошло до Вашег губљења
епархије ?
Питање је и интерсантно и сложено.
Потпунији одговор на њега може да се да једино кроз призму
тзв. процеса "помирења и уједињења" тј. колико смо се најпре
искрено помирили, а уједињење ће доћи касније, само по себи
под условом да су све његове премисе искрене и ако базирају
на Божијој и људској правди а не на лажима, преварама,
подвалама и сл. Можда је у овој ствари меродавно мишљење,
искреност и изјава владике Атанасија Јевтића; "Ма нама није
ни било стало до оснивања те епархије (западно-европске са
седиштем у Паризу) него да владику Дамаскина одвојимо од
америчких Срба." Тврдо верујем да је владика Атанасије
управо тако рекао, дакле открио њихов "тајни план и
програм." Зар много раније нису могли да ми отворено кажу
шта су зацртали, шта смерају а не да се оволико и овако
брукају. Али, тако бива кад братска љубав захладни и затаји
а о некој Божијој и хришћанској љубави код таквих црквених
предводника да и не говоримо, јср су они њу прогнали од
себе. Кад то знамо, јасно је било да је моје битисање у
Паризу било привремено, условно, на кратке стазе, Свакако,
ни ја нисам имао длаке на језику. Кад сам видео шта са мом
раде и какве су им задње намере. Изазвали су ме таквим
својим понашањем према мени, мислим на патријарха Павла и
тадашњи Синод (чланови су ротацијом мање више увек исти.
Увек једни те исти митрополити и епископи). Тако да сам и ја
морао да одреагујем на адекватан начин: "Клин се клином
избија." Послао сам тада Синоду и патријарху Павлу неколико
веома оштрих писама која им се свакако нису ни мало свидела.
То је потврдио и сам владика рашко-призренски Артемијс када
је једном на Арх. Сабору изјавио пред свима како сам ја из
Париза "Слао страшна писма патријарху и Синоду". Нажалост,
сада их немам код себе јер би било интересантно да цитирамо
неке изводе из њих. И сам Артемије је слао патријарху
неколико отворених писама и штампао у свом часопису Кнез
Лазар, дакле много страшнија од мојих, па ником ништа. Кад
осећате да вас потцењују, да са вама скоро никад искрено не
разговарају нити сс опхпде људски, да су мој епископски чин
и звање признали тек тако да сам ја нешто мање епископ од
свих њих, ваљда зато што ме је изабрала и хиротонисала
Слободна Српка Црква (тадашњи а сада већ обојица покојни
митрополит Иринеј и епископ Василије). Нико их није натерао
да мора да нас признају али када су нас већ признали нека се
понашају бар као људи ако неће као хришћанска браћа а не као
нељуди; нека имају страх бар колико имају од дивљих
животиња, кад всћ немају страх пред Богом. Па зар толики
удбини комунистички кандидати за епискоие (скоро да су
ирепунили Архијерејски Сабор?!) не сметају ни њима а видимо
ни Српском народу у цслини јер су се сви критеријуми
изгубили и све сс то некако помешало. Синод румунске цркве
одавно се извинио Румунском народу за вишедеценијски сарадњу
са комунистичком влашћу и режимом а патријарх српски Павле и
њсгов Синод вероватно о томе и не размишљају, бар за сада.
Али доћи ће време када ће бити притерани уза зид од стране
српског народа, у отаџбини и расејању, да ће једнога дана и
то морати да ураде, поготову што у свом слепилу и у својој
безочности срљају све дубље шуровање са свим и сваким на
велика врата са свим и сваким, спремају много омчи за српски
народ. Кад се све ово има у виду, верујте ми ни мало ми није
жао што су ми одузели ту привресмсну епархију. А да сам ја
био упоран да је пошто-пото задржим, верујте ми већ би
одавно трулио под земљом. Јер, буквално у Паризу су за те
две-три године патријарх и Синод преко својих проданих душа
- попова и цивила, буквално радили на мом физичком и
психичком уништењу. Слободно ово објавите јер ја имам доказе
за све што кажем. И ово једног дана треба да сазна српски
народ ако хоће да прогледа духовно и национално. Кад му са
очију спадну безбожничко-комунистичке мрље и прљавштина од
којих не могу да сагледају шта је правда, честитост,
слобода, прави хришћанско-православни и људски живот.
Зашто су поремећени Ваши односи са
осталим владикнма ?
У суштини моји односи нису поремећени са
свим српским архијерејима. Моји одиоси са врхом савремене
администрације српске цркве могу да сс посматрају као део
политике коју врх српске цркве води према Слободној Српској
цркви - Новограчаничкој митрополији. Таква је политика врха
СПЦ преме Слободној Српској цркви - НМ, то јест желе да је
потпуно униште духовно а све материјално хоће да безумно
преотму за себе што је НМ припадало. Једноставно, да насилно
преотму, не обазирући се на жртве. Такво понашањс се не
базира ни на канонима, ни на Светом Писму ни одлукама
Васељенских Сабора, већ на намагнетисаном материјализму и
сумњивим неирихватљивим и ничим оправданим политичким
циљевима београдске патријаршије. Узалуд су рехабилитовали
владику Дионисија, мада покојног али и даље им је циљ да се
прикажу као непогрешиви. Од његове епархије АК, под
притиском режима, направили су три њихове епархије и
проузроковали један неопростиви духовно национални хаос, са
несагледивим последицама. за који би требало да се кају а не
упорно да бране своје грешке и да се залажу за нешто што је
неодрживо. Занимљиво је да се подсетимо да је тадашњи
ригорозни рашкопризренски владика а садашњи патријарх српски
Павле говорио: "Рашчињујемо једнога а на његово место бирамо
горега од њега... Где су ту канони, где је ту морал." (Према
Вурдељиној књизи "Обезглављена српска црква"). Показали су
таквим радом један велики презир честите српске националне
антикомунистичке смиграције. Њихов однос према мени може се
видети у склопу ове политике. Без икакве милости доводили су
ме у разна искушења. Већ годинама, разне комунистичке
протуве штампају против мене разне измишљотине од којих би
могла читава књига да се напише. Врше карактерно убиство.
Такве пашквиле се пишу и дан данас. По стилу, аутори се сами
откривају. Према мени се посебно негативно односе владике
Георгије и Лонгин. Хвала Богу, људска злоба не може да
победи Божије човекољубље јер крајна победа увек припада
Господу Богу. Ту Божију подршку и ја осећам. Тешим се и
примерима из Житија Светих. Свети Атанасије Велики,
архиепископ александриски је преко тридесет година провео у
изгнанству. А што се тиче, како ви кажете њихових позива на
разговор, озбиљних позива није било. Нисам могао да стекнем
утисак да су добронамерни јер годинама остају у својој злоћи
и злоби. Долазили су прошле године, почетком јуна владике
Георгије и владика Митрофан пред грчку цркву у којој служим,
не најавивши се претходно телефоном (Био је први дан
Петровског посга. И нарано... пошто ме нису нашли, пољубили
врата од цркве, отишли и оставили забелешку у поштанском
сандучету да су у име Синода хтели да разговарају са мном.
Зар је то озбиљно и позив на разговор? Ни деца се тако не
понашају. Постоји основни ред како се то ради. Шта ја
Георгију сметам? Послали су га да овај народ уједини а он је
и своју епархију разјединио али увек баца кривицу на
другога. Ко му је крив кад му једна калуђерица није дала да
уђе у цркву.
Кад сте рукоположени у владичански
чин?
Ја сам рукоположн за владику пре 12 година.
тј. пре преговора. Слободна Српска Црква имала је тада три
епархије и три владике. Београду је много засметало моје
рукоположење јер да ја нисам рукоположен, они би страрце
смували. Моје рукоположење била је једна нова жила куцавица
у животу слободне Српске цркве. И сам митрополит Иринеј је у
свом говору рекао на дан рукоположења: "Ето, нека се данас
сете сви они који су ми стално говорили: "Ето, ти си стар и
болестан, једнога дана ћеш да умреш, с киме нас остављаш."?
Показујући руком на мене одговорио је: "Ево с киме вас
остављам!" Жалосно је да су на старог, заслужног митрополита
Иринеја, патријарх Павле са Синодом извршио нељудски,
притисак да ја треба да будем са Београдом а не са ССЦ.
Погодили су митрополитову слабу тачку и његову жељу за
уједињењем и признањем. Што се тиче владике Саве, на предлог
нас тројице владика ССЦ Сабор га је изабрао за владику али
га је у манастиру НГ рукоположио патријарх Павле, чини ми се
да митрополит Иринеј није саслуживао, што је митрополита
увредило. Данас видимо да према владици Сави поступају као и
према мени. Зашто ми нисмо тамо јасно је из претходно
реченог. Ми би се трудили да сачивамо митрополију а они који
су Грачаници натурени, као Лонгин, труде се да је растуре и
пионашају се расипнички а не домаћински јер они НМ не
осећају за своју. НМ нема митрополита. Кад их је Христифор
уценио и рекао да ће се одвојити од српске цркве, они су му
испунили жељу. И оно што је по Божанском наређењу, они
ниподоштавају и дају предност оном по човечанском наређење.
Старешинство се одрсђује по дану епископске хиротоније и
нико не може да одреди друкчије. Покојни Вурдеља је писао
"Обезглављена Српска црква" а ми данас треба да пишемо књигу
"Обезглављена НМ." Али. Зато, Слободна Српска православна
црква није обезглављена јер је њој глава, невидљиви Господ
наш Исус Христос јер је она са својим многострадалним
духовним предводницима и паством у свом вишедеценијском
животу и раду увек ишла уским и трновитим путевима а не
широким иутем који води у пропаст као што је то био случај
са админисграцијом београдскс патријаршије када су главну
плату имали од безбожничке државе. Због тога су и радили у
цркви свој безбожничко-комунистички посао на разбијању
јединства српске цркве а не своју пастирско јеванђелску
мисију за коју су били највише задужени и за коју су највише
и одговорни.
Шта мислите о Новом Уставу за
дијаспору?
Камо лепе среће и да се уопште није ни
појавио тај проблем Новог накарадног Устава. Намере су им
биле јасне јер су Устав склепали и оштампали и старог
патријарха обманули, довели у Грачаницу 24-26, априла 1998 ,
рекавши да је све у реду, само да он благослови. За чудо,
патријарх је за кратко прогледао и приметио: "Овде има
отпора!" Уставу се пришло површно, неискрено, преварантски,
недовољно студиозно, неодговорно. 1963 се понавља и данас
посредством овог накарадног Устава. Што се мене тиче, Устав
би прошао да је у њему било мање католичког клерикализма а
више наше православне саборности. Где год је раније писало
"Црквенонародни сабор", писало је у новом Уставу само
"црквени", што значи да им народ не треба и то народ који јс
зидао ове цркве и манастире.Требало је прво постићи духовно
јединство и искрено помирење у истини и љубави,
административно јединство би дошло само по себи а нови Устав
би требао да крунише цело ово дело ако би оно било по
Божијем благослову. Изгледа да је ово дело било више по
људском благослову, а Свето писмо вели: "Како нађе за сходно
Дух Свети и ми." (Д. Ап. 15.28). као и оно апостола Петра и
осталих апостола: "Богу се треба покоравати више неголи
људима."(Д. Ап. 5,29)
Веома је симптоматично да ни сам патријарх
нити ико од архијереја на редовном архијерејском Сабору ни
једне једине речи није било ни о његовом путу у Америку ни о
Уставу. Ни сам не знам због чега толика тајанственост.
Вероватно их је било срамота да признају тотални неуспех,
своје и мисије у НГ."
Како сe разликује мисија или улога црквс
дијаспоре од оне у земљи? Мало је младог света, рођеног у
дијаспори, при цркви. Зашто је то тако? Шта Ви мислите о
увођењу енглеског језика у Литургију и уошпте у живот цркве
у дијаспори?
Сасвим је другачија улога цркве међу Србима
у дијаспори од оне и Отаџбини. 12 годинама сам радио у
својству професора у Богословији. Никад нису програмски
спремани за служење српског живља у расејању. Једино нешто
специфично је увођење обавезног енглеског у Богословије.
Сада имају у Богословијама и компјутере. У иностранству, за
Србе је црква је највећа и најсветија духовна и национална
оаза која изискује да свештеник буде даноноћно предан својој
свештеничкој дужности. У иностранству, парохијани су
расурени просторно и владика и свештеник мора много више да
се жртвује да окупља и обилази своје духовно стадо за
разлику од стада у отаџбини где је цела епархија хомогена. О
томе би се могло много говорити али нам простор не
дозвољава. Мисија и улога цркве је врло деликатна тема којој
би требало посветити посебан интервју. Што сс тиче младих у
животу цркве, то се надовезује на оно што смо рекли о
активности свештеника у дијаспори да млади треба у цркви и
црквсној сали да поред лепог богослужења имају и друга
одушевљења и забаве да их задрже при цркви. Ако свега тога
нема неће бити ни младих. Обично српска деца својим
родитељима кажу: "Нема фан". Овде је у питању и неразумевање
богослужења, Свете Литургије и осталих боголужбених чинова и
служби, ако се они врше искључиво на неразумљивом
црквенословенском језику а мање на српском говорном језику.
За млади српски нараштај, чак ни тај српски говорни језик
није довољан јер је он рођен ван земље и поред свога
матрењег језика учи и друге стране језике, првенствено језик
земље у којој је рођен, кроз школвовање и иначе у животу.
Дакле, свештеник би због оне народне мудрости: "На млађима
свет остаје", требало да Свету Литургију и остале службе
служи повремено на језику дотичне земље. Руси су ту много
либералнији и од Грка и нас Срба. Они једне недеље половину
Свете Литургије служе на енглеском а другу половину на
црквенословенском. Друге недеље је обрнуто. Истовремено Грци
практикују где су претежно старији, служе на грчком а где су
млађи, служе на енглеском. Једно велико помоћно средство
свештенику је и оснивање црквеног хора који ће млађе друштво
увек привући. Свакако да ће младе привући и њихов избор у
управе. Тиме им се указује поверење. Нама Србима предстоји
да бирамо између избора Руса и Грка или нешто наше. Одавно
је неко рекао да се: "Лепота и пуноћа наше Православне всре
огледа у симболици и прекрасном богослужењу", тј. да има
нечега тајанственог и божанственог. Већ деценијама се у
српској цркви врше богослужења на српском али за било који
узраст ни сам српски језик није довољан ако свештеник не
држи летургичке проповеди тј. да им објашњава смисао и
занчај богослужења и појединих свештенодејстава, не само у
цркви већ и при вршењу венчања, крштења сахрана и осталога.
Како гледате на прилаз америчкој
православној цркви?
У вези са овим увек актуелним питањем,
постоје различита мишљења. И наш велики владика Николај је
био заинтересован овом проблематиком. И, у различитим
приликама, предавањима и беседама дотицао се и те теме. Ми
смо за српску Светосавску цркву. Ми не можемо да напустимо
наше свеце и мученике. Ко осећа потребу да иде у америчку
цркву, нека иде. Свети Сава је са великим мукама створио
Аутокефалну Српску Цркву и од самог почетка је била народна
црква и тако треба и да остане. И данас, српски духовни
представници треба да буду на свстосавској линији. На овом
континенту има преко 300 деноминација и не видим зашто би се
ми одрицали наше Светосавске цркве.
Како оцењујете своје колеге, које
владике сматрате лидерима будућности,
а ко су ти који су сарађивали са комунистичким властима?
С обзиром да нисам члан Архијереског
Сабора, не бих се упуштао овом приликом у оцени својих
колега и да издвајам поједине као будуће лидере. Као што је
познато власт је велико искушење. Срби лепо кажу: "Дај
човеку власт па ћеш видети ко је." (лидер би могао да буде
онај који би успео да успостави најбољи могући однос за
јединство српске цркве, који би имао највише разумевања за
потребе свих Срба ван отаџбине.) Бојим се да опет не дође до
обновљене велике сарадње са властима где би могло поново да
дође до злоупотреба и нарушавања канона и црквених правила и
да ионово буде на челу цркве човек неке проблематичне власти
и још проблематичније политике. Срби кажу: "Кога су змије
уједале и гуштера се плаши." У последње време често су
освањивали чланци како поједини епископи напуштају службу на
Велики Петак да би ишли на поклоњење "актуелном председнику
или актуелној власти" или су на Велики Петак примали такве
лидере у својим раскошним резиденцијама. Ако је дотични
лидер заборавио на значај Великог Петка онда духовник не сме
да то заборави. Од таквих лидера који се даноноћно лактају
неће имати користи ни црква ни држава а понајмање српски
народ. Намерно никога нисам именовао јер видимо да
успостављају што тешњу сарадњу са актуелном влашћу.
Што се пак тиче те проклете сарадње са
комунистичким властима, веома је опортуно о томе сада
говорити јер сада нико не признаје да је сарађивао. Нас је
та сарадња упропастила. И дан данас српски народ пати због
те сарадње. Једино би се радовао да доживим да се, слично
румунској цркви, врх СПЦ извини за вишедеценијску сарадњу са
безбожничким режимом. Нажалост, патријарх Павле је и као
владика и као патријарх био против избора многих честитих
кандидата за епископа. Данас му не смета да буде председник
Архијерејског Сабора који је препуњен тим
безбожничко-комунистичким и удбиним кадидатима јер је гесло
било: "добар за сарадњу." Где су ту канони Где је ту морал?
Нека то патријарху служи на част јер је деценијама паралисао
живот и рад наше помесне српске цркве.
Шта мислите о односу цркве и државе а
шта о сепарацији цркве и државе?
Када смо живели под комунистима, у отаџбини
се у шали питало: "Да ли знаш зашто је црква одвојена од
државе."? Одговор је био: "Кад пропадне држава да не
пропадне црква." Однос цркве и државе је заувек трасирао
Свети Сава. Сећам се једнога светосавског предавања НН
професора Богословије који је у присуству патријаха Германа
и представника безбожничке власти дрзнуо се да каже како је
тај однос најбоње био решен за време Светога Саве приликом
стварања српске цркве и српске државе. Безбожнички
властодршци су лично замерили патријарху а патријарх
дотичном профссору. Властодршци су сматрали да јс најбољи
однос који они негују, одкуда сад светосавски однос? Видимо
да је тај однос био духовна смрт за српску цркву јер су чак
и поглавара цркве изабрали. Од свога безбожничког изџигљалог
кукоља нису могли да виде чисто семе. Нисам ни пророк ни
пророчки син али сам слободан да кажем да ће се поновити
историја у вези са избором новог поглавара СПЦ. Само нам још
то недостаје. И, ако се не дај Боже то деси, СПЦ у отаџбини
не може да рачуна на српску националну емиграцију. Оно је
било под притиском безбожника а ово ће бити слободан избор
који ћс бојим се, разјединити и ово мало српске слоге. Јер,
народ и појединац може бити преварен једанпут, два пута али
не увек... Велики коментар није потребан. Нписали су нови
Устав где неће да сарађују са народом овде. А тамо увелико
сарађују са свим проблематичним лидерима и странкама. Та
безбожничка власт има удела у бирању и патрика и владика а
овде се накарадним новим Уставом укидају право честитој
српској националној емиграцији да бира своје духовне
предводника. Под фирмом хуманитарне помоћи толико су слепи
да не виде да продају своју Православну веру за туђу вечеру.
Што се тиче одвајања цркве и државе, то је
и сувише политичко питање. Оно је скопчано са одређеним
условима и различитим временским ситуацијама. Хармонија је
добра ако се не злоупотрбљава. Показало се за ових 50-60
година да нас је та добра сарадња духовно сахранила а
бсзбожници нису волели мученике за веру па су покушавали да
духовно сломију ко год није био на "линији". Уосталом, црква
Христова је сазидана на мученичкој крви и ако смо прави
следбеници Христови боље би било да изаберемо пут мучеништва
и страдања, уски пут, Јеванђелски пут а не широке путеве
који воде у духовну погибао.
Како оцењујете рад патријарха Павла?
Када су га изабрали за патријарха сви су
говорили: "Изабрали смо најбољега између нас. Први пут у
историји патријарх је изабран правилно у неком тзв. деветом
кругу (тј. коцком или жребом)." Добар човек али можда за
неко друго време, за небеску али не за земаљску Србију.
Морам да напоменем да су сами епископи тражили његову
оставку тако да је морао да доноси потврду конзилијума
лекара да јс способан да врши своју дужност. С обзиром да
сам поред њега живео 10 година на Косову могу да кажем да му
је најбоље било да се захвалио на избору и да је остао да
чува своју паству на Косову. Остао би велики архијереј
српске цркве. Без њега на Косову, изгубисмо Косово. Док је
34 године био рашко-призренски владика, стално је био у
Синоду али то није донело никакве резултате. Лепо је што
данас обилази Косово али Косово је све мање српско. Живот
преосталог српског православног живља и поред међународних
заштитника је постао несносан. Уосталом рад патријарха Павла
најбоље ће оценити историја за живота. Народ лепо каже; Нико
није светац за живота, па ни патријарх Павле није светац ако
су га за свеца промовисали комунистички новинари и страначки
лидери.
Шта је по Вама потребно урадити да се
ваши односи доведу
у нормално стање? Чиме они вас оптерећују? По Вама, ко је ту
главни кривац за стање у коме сте?
С обзиром да одлука Архијерејског Сабора из
1998 гласи: владика Дамаскин Давидовић више није члан
Архијерејског Сабора а којом су везали руке свима, тешко је
давати било какве прогнозе. Најбоље је да они који су ствар
довели у ненормално стање, да ствари поставе на своје место.
Када ми је патријарх пред свима
архијерејима одузео епархију без образложења, нажалост ни
један једини архијереј се није јавио уз неки коментар, чак
ни јустиновци. Признајем, погодило ме је да у званичном
саопштењу нису уопште поменули ни моје име а на моје место
на западно-европску епархију поставили владику Луку
Ковачевића. Не знам чиме бих могао да коментаришем овакав
њихов став и поступак. Једино бих рекао да су можда имали
неки свој специфичан план у вези тзв. помирења а ја сам
својим присуством у Слободној цркви те планове покварио. У
светом писму је речено: "Камсн који одбацише зидари постао
јс угаони камсн", тако да човек увек живи у нади да и
одбачени камен постане угаони камен јер су једни планови
људски а сасвим су други путеви планови Божији који су за
људе недостижни. Хвала проти Жарку што ме је у свом интервју
пре извесног времена поменуо. Прота Жарко је ближе олтару а
ко је ближе олтару боље чује службу. Уосталом Срби лепо
кажу: "Гвожђе се кали да би постао челик."
Како Вас Грци третирају?
По Божијем промислу упућен сам у грчку
цркву која је остала без свештенослужитеља где сам примљен и
братски и хришћански.
Шта мислите о Сопоћанском Сабору одржаном у
фебруару 2001 и Апелу који је том приликом упућен Српској
Православној Цркви?
Сопоћански сабор је видљиви део истинске,
праве, свете српске Православне цркве. Тамо је у виду Апела
проговорила савест наше свете цркве. И ја бих желео да са
њима (преко двеста) будем убројан и будем и сам потписник
тог АПЕЛА.
Приликом рада у богословији који су
моменти били најрадоснији и најжалоснији?
Прво о радостима. Сваком професору и
васпитачу највећа је радост кад ученици завршавају своје
школовање и кад од деце видимо одрасле стасале људе, спремне
за служење војске, женидбе и свештеничке кандидате а
поготово кад их видимо рукоположене за свештенике, младе и
стасите у новим мантијама што нам је увек био подстрек за
још агилнији рад на васпитању свештеничког подмлатка.
Радо се сећам свих људи са којим сам радио
а сад ми врло тсшко пада кад помислим да су учионицс
богословије у Призрену опустеле. Богословија насилно исељсна
у Ниш, надамо сс привремено, владика Артемије привремено је
у Грачаници. Опустели су манастирски и српски виногради,
њиве и читава поља. Немилосрдно се растура српско културно
благо вековима скупљено на Косову и Метохији. Иконе и
црквене знаменитости продају се на тржиштима широм света,
преко 100 цркава и манастира је порушено а имамо и неколико
српских калуђера новомученика. Онај пожар из 1981 био је
мали у односу на овај нови пожар на Косову и Метохији који
траје даноноћно и уништава живе и мртве... Ипак највећи су
хероји српско свештенство и монаштво, заједно са народом у
тзв. Енклавама где се још српски збори, пише и српским духом
дише. Опустели су манастирски и српски виногради и њиве и
читава поља.
Желео бих на крају да вам захваилим што сте
ме се сетили са овим интервјуом и да Вам пожелим добро
здравље и успех у Вашем даљем раду и списатељском
прегалаштву на добро српске омладине-српске будућности,
српске цркве и српске заједнице на овом континенту. Моја
захвалност ће се претворити у сталну молитву за Вас и ваше
миле и драге. |
