|
О протојереју др Димитрију Најдановићу
занемареном српСком великану
Велика је заслуга и Жељка Јелића што је успео
да спасе од заборава једног бриљантног српског националисту
антикомунисту, теолога, философа, новинара и светосавског
идеолога.
И ја сам ишао његовим путем, али пратећи га
издалека, јер ми је Бог дао приметно скромније дарове.
Најдановић је изузетан; јасам га пратио с страхопоштовањем и
захвалношћу Богу да нам је подарио таквог даровитог човека
Као илустрацију Најдановићеве изванредности
размотрићу чланак "Најновија Синодска Посланица". (Наша
Борба, 18.1.1942)
И ја сам о томе писао и осудио кукавички дух
српских архијереја, који се нису усудили да осуде безумни
злочиначки устанак комуниста у лето 1941-е (Види мој текст у
Светосавски Национализам у јудео-масонском окружењу,
свеска Б, Утемељитељи савременог српског Национализма:
Владика Николај, Ава Јустин и Димитрије Љотић) (Београд,
Ихтус Хришћанска књига, 2002). Устанак је био, Богу хвала,
угушен у позну јесен 1941-е, комунисти отерани на југ и
запад Југославије, и српски народ је могао поново да дише;
мимоишла га је могућа национална и народна катастрофа.
Виновници тог народног лудила и пропасти, комунисти су
саботирали рат Југославије против Хитлера у пролеће 1941, а
онда, док је немачка војска марширала некад и по сто
километара дневно у Совјетски Савез, они дижу побуну због
које су Немци стрељали Србе таоце на Бањици и палили српска
села и убијали сељаке! Архијереји су се забили у мишје рупе
и прећуткивали комунистички злочин док су млади српски
националисти гинули у борбама против комуниста. Све сам то
изнео у својим огорченим сећањима и разматрањима. А сад се
окрените на чланак др Најдановића "Најновија Синодска
посланица", па се уверите о неоспорном дару писца који је
реаговао у блиском временском размаку.
Као други пример, указао бих на чланак
Антимасонске тезе (посвећено г. Н. Бартуловићу, уреднику
Јавности, у часопису Хришћанска мисао, Београд
3.1.1937). Педесет година касније (1980.-их) писао сам о
јудео-масонерији као главној лажи о демократији. И ја сам
разазнао у јудео-масонерији главну обману јудејских
милијардера који су у име западне демократије у тајности
изградили свој империјализам и колонизаторску демократију.
Као и данас "демократија" је главна обмана западног света
која је усмерена ка коначној успостави јеврејског Новог
Светског Поретка. Имајући на располагању знатно оскуднија
обавештења него ја у 1980-им, др Најдановић је кристано
јасно сагледао скривену јудео-масонску улогу у
капиталистичком (јудејском) освајању света, сада познату као
Нови Светски Поредак.
Масонство прокламује начело апсолутне
"либералне" демократије. Греси те и такве демократије
јесу: самовоља империјализма и шовинизма, капитализам,
пролетеризација човечанства, политичко-народни и граћански
ратови. Једном речи: општа неједнакост, опште
небратство, опште ропство. Утопијски хуманизам, празан
обликом и садржином, морао се исчаурити у антихуманизам,
под чијим јармом грца данас човечанство.
Анализирајући даље улогу јудејске
(парламентарне) демократије Америке и Британије, Најдановић
долази до најдубљег поимања масонске демократије: "масонство
је једна од највећих противчовечанских установа".
На још једном примеру ћу указати на ванредну
способност др Најдановића да од једне просечне теме начини
једно право мало уметничко дело. Мислим на чланак о 27-ом
марту 1941.
Тога дана, једна клика издајничких српских
официра, плаћеника британске тајне службе је извела пуч
против постојећег државног врха на челу са принцом Павлом.
Они су остгавили нас, народ неспособан да организује модерну
војску која би се могла супроставити моћном Хитлеру, да на
најгрубљи начин постанемо непријатељи нацизма. И велики
народи – француски, британски – нису могли одолети
нацистичкој сили, а ми мали сељачки и индустријски назадни
народ смо решили да прокоцкамо пакт који нам је Хитлер
гарантовао! Срби су били буквално гурнути под Хитлерове
тенкове!
Ето та прича о српској безумности коју
претставља 27. март 1941, постаје у Најдановићевом раскошном
таленту философско и књижевно дело, чијем се богатству
појмова и израза морамо дивити као ватромету људског духа.
Такав је раскошан био Најдановић књижевнички и
говорнички дар.
Ја могу само да се поклоним проницљивости
једног изузетно оштроумног писца, др Димитрија Најдановића. |
