|
ДОСТОЈЕВСКИ, ДУХОВНО НАСТРОЈЕН
Имао сам то задовољство да прочитам докторску
дисертацију мог покојног пријатеља, Милутина Деврње,
Схватања људске егзистенције у раним делима Ф. М.
Достојевског. Књигу је издало Удружење српских књижевника у
серији "Српска дијаспора" чији је уредник Предраг Р. Драгић-Кијук,
Београд 2002.
Волео сам и поштовао Милутина Деврњу. Знао сам
га из Београда, 1939-1941, и касније у изгону у Немачкој
1949, и у САД од 1951. Бог је хтео да погине у аутомобилској
несрећи у Монтреалу у Канади, након посете пречасном доктору
Димитрију Најдановићу, још једном надареном српском и
хришћанском писцу и националисти.
Деврњина дисертација је добро састављена и
пружа велики број информација о десет романа Достојевског
које је написао до 1864. године. Ипак, осећао сам да нешто
недостаје: није било приметног хришћанског просветљења
описаних ликова које је извранредно у романима последњег
циклуса, Браћи Карамазовим, Идиоту и
Злочину и казни, највећим од његових последњих дела.
Нисам стручњак за књижевност и могу да понудим
само претпоставку коју неки млади стручњак може да потврди
или одбаци. Деврња помиње само да је Достојевски ишао на пут
по Западној Европи — у Немачку, Енглеску, Италију и
Француску 1863. године и вратио се разочаран — знао је да је
Европа нападнута од стране јудео-масона и да нема духовне
наде у тој дехристијанизованој култури.
Мислим да је то довело до духовног буђења
Достојевског. Више није могао да гаји илузије да би духовно
буђење могло да дође у Русију из Западне Европе. Европа је
била у великој мери духовно исцрпљена и мртва, измучена
антихришћанским политичким, философским и религиознимш
лажима. Једина преостала нада била је у доласку Христовом у
Русију да би спасао земљу од духовног разарања које се
догодило након отворених јудео-масонских напада у претходних
200 година. То је био Христос кога је он описао у својих
последњих пет романа.
У првих десет романа које је Деврња проучавао
и описао у својој дисертацији, поред ниткова, има и много
племенитих патњи и мрачних трагедија, бола и
егзистенцијалних разарања.
Међутим, у њима нема величанствених духовних
ликова као што су Отац Зосима, Аљоша Карамазов, кнез Мишкин
и други, који су као светионици који спречавају бродове да
се разбију о стене.
Исти закључак важи и за српски православни
народ. Има много наставника који су духовно збуњени, који не
могу да се уздигну и покажу пут. Они су као рани Достојевски
— још увек замишљају да спасење може да дође са Запада, од
људског разума који је сам по себи болестан од безбожности. |
