|
Интервју са Срђом Трифковићем
ГЛОБАЛИЗАМ:
"МУЛТИКУЛТУРА" КАО АНТИ-КУЛТУРА
Овај интервју са др С. Трифковићем објављен је
на Радио програму
"Сусрети понедељком", Отава, Канда, ckcuboba@yahoo.ca, 8.
јули 2003. године. Питања уредника, Б. Боројевића, дата су у
курзиву.
Искра доноси овај интервју незнатно скраћен.
"Мултикултура" и са њоме повезани облици
организовања друштва 21. века заузимају истакнута места у
бројним државним програмима и "невладиним" пројектима
земаља Северне Америке и Западне Европе. У разводњавању
културолошких дефиниција иде се толико далеко да се предлаже
да се и реч мултикултура, ма колико она била семантички
растегљива, замени "разноликошћу" или "диверзификацијом". У
разговору са др Срђом Трифковићем, директором Центра за
међународне односе Рокфорд Института из државе Илиној у САД,
потражили смо одговор да ли било који облик ексцентричног,
па и отворено девијантног начина живота, може ођедном да се
прогласи за чисто културолошку појаву? Да ли бизарни
експерименти са "животним стиловима" који су донедавно били
сматрани за маргиналне могу да буду једнако легитимни као и
културолошко наслеђе засновано на евро-хришћанским коренима,
на култури обличеној у српској-епској поезији, у грчком
фолклору или у италијанској гастрономији?
Трифковић: Несумњиви циљ контролора
данашњег западног света јесте да под фирмом "културе" угура
што више различитих погледа на свет, различитих приступа
животу и различитих моралних, етичких и естетских концепата
и да је на тај начин до те мере релативизују да она потпуно
изгуби сваки садржај. Под фирмом "разноликости" имамо свесни
покушај атомизације друштва и његове парциализације на
интересне групе. Зависно од специфичних интереса тих група –
било да је реч о хомосексуалцима, лезбејкама, о љубитељима
присног односа са кућним љубимцима, о било ком аспекту
сложених питања људске сексуалности, система вредности и
начина живота – бићемо сведоци идентификације таквих, често
девијантних облика понашања са легитимним манифестацијама
културолошких наследних карактеристика, које имају своје
корене у вековима дугим колективним сећањима једног народа.
То је веома вешт и савршено свестан систем манипулације са
предумишљајем. Он има за циљ ликвидацију свих оних облика
традиционалне културе и система вредности заснованих на
спонатно насталом осећају нераскидиве везе са прецима.
Контролори постмодерног света желе да раскину дубоке али
танане струне које нас везују са нашим наслеђем, нашом
вером, са нашом Крвљу и нашим тлом.
Како се те појаве огледају данас у Србији?
Да лије мултикултурализам и у Србији, онакав каквог га
пропагирају многе невладине организације (НВО), нека врста
модификованог братсва и јединства?
Трифковић: У време тзв. "братства и
јединства" сви су могли да испољавају своје културно
наслеђе, да прослављају своје углавном измишљене или на
мршавом наслеђу исконструисане претке и да у пуној мери
обликују свој идентитет – изузев Срба...
Брозова Југославија, прављена је 1943-1945 од
стране не-Срба и изразито у корист српске штете...
У Брозовој Југославији, пак, баук
великосрпског национализма вазда је био тај који је сасецао
Србе у сваком покушају да свој културолошки набој и своје
наслеђе унесу у културолошку трансмисију надолазеће
генерације. То је почело да се мења 80-тих година под
утиском побуне на Косову и Милошевићевог успона, али није
било засновано на здравој редефиницији националног
идентитета која би једино била могућа после радикалног
раскида са комунистичким наслеђем.
Невладине организације у Србији данас, као и
поједине политичке странке попут Грађанског савеза Србије и
тротинет-странке Жарка Кораћа, теже да ревитализују
србофобију Брозовог типа под фирмом стандарда тзв.
међународне заједнице. Реч је о две стране исте медаље, о
истом производу само другачије запакованом. И један и други
имају за циљ наметање константне кривице Србима због
наводног великосрпског агресивног национализма – у најновије
доба путем захтева за прихватањем колективне хашке хипотеке.
Срећом они за сада још не успевају да направе велике продоре
у Србији, али на дуже стазе опасност прети пре свега кроз
образовни систем. Министар образовања у Србији је повереник
Сорошеве Фондације за отворено друштво и члан странке која
је већ годинама на позицијама анти-националног,
пост-модерног глобализма. Он свесно тежи ка уништавању и
брисању свих елемената националне културе и наслеђа из
школа, што се видело у његовом отпору повратку веронауке у
школе. На плану масовне културе видимо читав низ кодираних
порука и пројеката. Њих не само централне већ и локалне ТВ и
радио станице прихватају у замену за новчану помоћ споља.
Видимо систематско промовисање концепта
"мултикултуралности", који заправо представља облик затирања
сопствене, аутохтоне културе, наслеђа и идентитета. Једини
озбиљан отпор том злу за сада се пружа кроз породицу, која
упркос свему још увек опстаје као главни облик културолошке
трансмисије, У мањој мери имамо усамљене џепове отпора у
неким локалним, материјално и статусно вазда угроженим
медијима, у Цркви и у за сада још недовољно развијеним
облицима интересног организовања сличномислећих Срба који се
не мире са духовним самоуништењем.
Недавни извештај Хелсиншког одбора за
људска права прогласила је известан број српских
интелектуалаца, Српску православну цркву и Вас за
"непријатеље демократије и заговорнике националне политике".
Који је Ваш коментар на ову тврдњу Хелсиншког одбора?
Трифковић: Имајући у виду са којом
братијом и сестријом ту имамо посла, који су њихови
критеријуми похвале и осуде, каквом свету они теже, био бих
веома забринут за моју маленкост да у тај свој списак нису и
мене уврстили. У принципу сам склон ставу Грауча Маркса да
не треба припадати клубу који би нас прихватио за члана, али
овде радо правим изузетак. Сваки пристојан човек треба да
буде поносан уколико се на једном таквом списку налази.
Предложио бих да се сви ми тако именовани барем једном
годишње окупимо и договоримо шта нам ваља чинити да ни у
будуће са сличних спискова не изостанемо.
Боба Боројевић |
|
