|
УОЧИ НАЈЛУЂЕ НОЋИ
Срби су се, после Другог светског рата,
навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе
да знају. И сви ти празници и даље су присутни: 1. мај,
"међународни празник рада", који је установила комунистичка
интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку
однео, у име "диктатуре пролетеријата", преко шездесет
милиона људских живота); 7. јул, дан када је Србин пуцао на
Србина на вашару у Белој Цркви (први Србин је био "Шпанац",
припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био
обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29.
новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због
које изгубисмо Далмацију, Банију, Лику, Кордун, Славонију,
Западни Срем, и због које ћемо, ако се овако настави,
изгубити Косово; 8. март, "Међународни дан жена", у ствари -
комунистички празник жене - револуционарке, опет подметнут
од стране интернационале. И све то у земљи у којој ни Божић
ни Васкрс нису државни празници, у којој Свети Сава није
државни празник, у којој дан пробоја Солунског фронта није
државни празник, у земљи чија химна није " Боже правде",
него "Хеј, Словени", у земљи која се само условно назива
Србијом, али чији становници су "равноправни грађани свих
народа и народности". И Срби пристају на такве празнике,
Срби се мире са таквим празницима: Срби... Уосталом, ко пита
Србе?
Суштина празника, сваког празника, јесте
религијска: празнује се и слави продор неке другачије, више
стварности у ову нашу, свакодневну, у стварност уобичајених
брига и напора. Сетимо се само Шантићеве песме
"Претпразнично вече": у њој, поред садашњег тренутка,
присуствује и песниково детињство, и доба Страхињића бана (о
коме уз гусле пева његов отац), и доба Христовог рођења у
Витлејемским јаслама. Када славимо Божић, ми учествујемо у
радости свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у
људском лику: када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој
победи над смрћу: када славимо Савиндан, лицем у лице се
срећемо са оцем наше Цркве и отаџбине: на Видовдан се
причешћујемо са кнезом Лазаром, и његовом светом и честитом
војском... А када славимо послератне празнике? И ту је исто:
славимо тријумфалне моменте једне лажне религије која "не
верује у небеса, но у Маркса и Енгелса", религије која је
деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом
србском народу као браћу достојну загрљаја наметала
србомрсце и србоубице.
У те и такве наопаке празнике, спада и
календарска нова година (по грађанском календару), коју су
први међу православним народима почели да славе Совјети када
су окупирали Матушку Руси ју. И ова, заиста најлуђа ноћ,
потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он
и даље слави, не питајући се зашто и како.
Покушаћемо да у неколико редова објаснимо
лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).
- Свуда у хришћанском свету, и код
православних, и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова
година. Само код нас се честита овако: "Срећни новогодишњи и
божићни празници!" И кад прође римокатоличка нова година, а
после православног Божића, Срби славе "србску нову годину",
што је, по свему судећи, јединствен пример у свету - две
нове године и обе - славља! Могло би се ускоро десити да се
прославља и кинеска нова година - вероватно би и за њу било
заинтересованих. - Кићење јелке на Западу обавља се за
римокатолички Божић, а не за Нову годину; кићење јелке за
Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог
смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује
Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелке за нову
годину у Србији не значи баш ништа.
- Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила
јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече
на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; бадње
дрво, за србски Божић, је само грана или гранчица храста,
који остаје на свом месту, да расте у висину и ширину.
- Када се слави најлуђа ноћ, православни Срби
улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост
најстрожи, јер се и тело и душе спремају да дочекају Христа.
Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи
се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у
ову напаћену земљу нису дошли Титови "ослободиоци" који су
донели нове законе и нове празнике.
- У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се
показала и доказала, трошити својом муком стечени новац,
било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз
телевизијске емисије за испирање мозга), било одлазећи у
хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време,
искрено ће моћи да се веселе само они који су захваљујући
томе што су на власти, заиста стекли богатство и моћ.
- У најлуђој ноћи ће се пуцати из свих оружја,
и опет ће бити рањених, и не дај Боже, мртвих;
- У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који
ће се данима трезнити, и питати - шта су то дочекивали;
Потписник ових редова је сигуран да ти редови
неће променити ништа битно у односу према Новој Години коју
Срби славе пре Божића; он зна да ће осми март и даље бити
"дан жена" уместо православног празника Материца. Па ипак:
"Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а
убедити се - то је ствар оних који слушају - читају", како
је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако
овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.
Владимир Димитријевић, крајем 1998.
Преузето из књиге ЦРКВА И ВРЕМЕ, Београд 2000. |
|
