|
О ПАПИЗМУ
"... Догматом о
непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва
права која припадају једино Богочовеку - Господу Христу,
папа је, уствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви,
и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је
догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат па-пизма. И
папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа
хуманистичког папизма.
У историји рода
људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин и папин.
Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати
добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе
постати бог. Но тиме се човек несвесно изједначује са
ђаволом..."
Архимандрит Јустин
Поповић: Православна Црква и екуменизам,
манастир Хиландар 1995. II издање, стр. 117.
"... Екуменизам је
заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне
Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са
папизмом на нелу. А сва та псевдохришћанства, све те
псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је
заједничко еванђелско име: "свејерес"...
о. Јустин Поповић,
(преузето из књиге – јеромонах Сава Јањић:
Екуменизам и време апостасије, Призрен,1995. г. стр. 6.)
"... На европском
Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго
и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и
најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму, и не
мање непогрешивог човека у Лондону и Берлину. Тако је постао
папизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у
папизму и у протестантизму на место Богочовека истављен је
човек и као највиша вредност и као највиши критеријум.
Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, Његовог дела
и Његовог учења. Истрајно и упорно трудио се папизам да
Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости
папе - човека, Богочовек није заувек замењен пролазним
"непогрешивим" човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и
јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од
Светих Апостола, и од Светих Отаца, и од Светих Васељенских
сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од Васељенске
Цркве као Богочовечанског организма,папизам је превазишао
Лутера, творца протестантизма. У самој ствари, први,
радикални протест у име хуманизма против Богочовека Христа и
Његовог Богочовечанског организма - Цркве - треба тражити у
папизму, не у лутеранизму. Папизам је стварно први и
најстарији протестантизам.
Не треба се варати:
папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ
хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека.
И то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за
најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније
мерило свих бића и ствари у свима световима. А протестанти
су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до
ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам
није ништа друго до генерално примењени папизам. Јер је у
протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот од
стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог чо-века
у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер
претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се
рећи: протестантизам је вулгаризирани папизам, само лишен
мистике, ауторитета и власти. Свођењем Хришћанства. са свима
његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека,
учињено је то, да је западно хришћанство претворено у
хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито
својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер
је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији
хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и
богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је
тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на
Његово упражњено на земљи место постављен је Његов заменик,
Vicarius Christi папа. Каква трагична нелогичност: свуда
присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова
се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: црква је
претворена у државу, папа је постао владар, владике су
проглашене за кнезове, свештеници су постали вође
клерикалних партија, верници су проглашени за папске
поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником
канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена
је казуистиком, језуистиком и "светом" инквизицијом. А то
значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што не
клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и
спаљивањем грешника у славу Кроткога и Благога Господа
Исуса!
Господо, све се ове
чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на
Западу нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог
богочовечанског друштва; друштва, у коме је човек човеку
бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство је у
ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека
Христа и свих еванђелских, богочовечанских вредности и
мерила..."
Архим. Др. Јустин
Поповић, професор Универзитета
(Светосавље као философија живота; Ваљево, 1993., стр.
83-85.) |
|
