|
ОДГОВОР УМИРОВЉЕНОМ ЕПИСКОПУ
АТАНАСИЈУ ЈЕВТИЋУ
Полумесечник "Православље", орган Српске
Патријаршије, у својим бројевима од 15. априла и 1. маја
2005. године, објавио је у целини предговор "Мемоарима
Митрополита Скопског Јосифа", који је написао умировљени
Епископ Атанасије (Јевтић) на који нам је жеља да дамо
објективан осврт.
Наш народ лепо каже: "Хартија трпи све", па је
и господин Атанасије могао да напише све што му је срце
желело,али не и памет. Уместо да је читаоцима представио
књигу Митрополита Скопског Јосифа, он се нимало литерарно а
још мање епископски обрачунао са целом једном групом верника
Српске православне цркве које он органски не подноси.
Нажалост, он је то учинио у органу Српске Патријаршије,чије
се уредништво ничим није оградило од текста Епископа
Атанасија, па се стиче утисак као да и лист и Патријаршија
стоје иза тога. Да се уредништво оградило, не би се ни писао
овај осврт.
Запањујуће је да се један Епископ Српске
православне цркве служи жаргонистиком комуниста безбожника
који су исто овако деценијама нападали Димитрија В. Љотића.
Министра Правде Краљевине Југославије и председника
предратног Југословенског народног покрета "ЗБОР". Уз Љотића
напада и мртве и живе његове следбенике и ако зна да је међу
њима било и Епископа и свештеника, који су били пастири
Цркве Христове и служили Српској православној цркви као
узорни свештеници на свих пет континената, подижући цркве и
сабирајући српску паству око МАЈКЕ ЦРКВЕ којој су остали
верни у најтежим данима и по српски народ и по Српску Цркву.
Уз Љотића и љотићевце напада и мученика генерала Недића
(мада мање), који је под окупацијом формирао Српску владу
"макар квислиншку" (како пише г. Епископ), поредећи га тиме
с норвешким Квислингом, а што и дан данас чине комунисти.
Немогуће је никако такво поређење јер онај Квислинг је био
немачки човек, био министар одбране Норвешке, и као такав
позвао ј е Немце да умарширају у земљу, а генерал Недић као
командант групе Српских армија борио се против Немаца и у
Качаничкој клисури водио огорчену битку с њима. А што је још
жалосније од једног Епископа јесте да он Недићево спасавање
силних српских избеглица из злочиначке "Независне Државе
Хрватске", не спомињући уопште оних 86.000 избегличке деце,
приписује Митрополиту Јосифу! Г. Атанасије пише: "Требало је
примити на стотине избеглих српских свештеника и око милион
српских избеглица и све њих како-тако сместити и збринути".
И по њему, све је то учинио Митрополит Јосиф а не генерал
Недић. А шта је било насеље "Недићево" код Крушевца?
А шта су била насеља избегличке деце по
српским бањама? А шта су била бројна насеља избеглица широм
целе Србије? И ко је створио Санитетски кордон око целе
Србије уз стручну помоћ свога пожртвованог Министра здравља
др. Јована Мијушковића, тако да ниједна болештина није ушла
у окупирану Србију? Све је то дело Оца Србије како је српски
народ звао генерала Недића. Са свим овим никакве везе нема
"Србија Митрополита Јосифа" како то жели да представи Г.
Атанасије. "Србија Митрополита Јосифа" - то су биле зидине
Патријаршије, коју он ни за живу главу није напуштао.
У своме предговору Епископ Атанасије
непрестано везује Митрополита Јосифа с Патријархом Гаврилом
и Епископом Николајем да би га представио мучеником попут
њих. А то је ординарна неистина, поготову тврдња да је
Митрополит Јосиф "протеран од немачких слугу из Скопља" и да
је "био и остао човек и Владика светла лика".
Оставио је своје записе и један други Владика
с насловом "Епископ Николај" који оповргава све оно што пише
Г. Атанасије о Митрополиту Јосифу. Синовац Светог Вадике
Николаја, доцније Шабачко-ваљевски Епископ Јован
Велимировић, који је у окупираној Србији био заједно са Оцем
Василијем Костићем, доцнијим Епископом Жичким, пратилац
Владике Николаја и с њим провели све дане у заточеништву у
Војловици код Панчева, оставио је сведочанство о Митрополиту
Јосифу које се дијаметрално разликује од писања Епископа
Атанасија Јевтића. Та сведочанства је објавио Прота Милан Д.
Јанковић у првом тому свога дела "ЕПИСКОП НИКОЛАЈ - ЖИВОТ,
МИСАО И ДЕЛО", где на стр. 607-634 стоји сведочење: да је
Митрополит Јосиф побегао из Скопља 1941. г. напустивши и
свештенство и поверени му народ Митрополије Скопске; да је
преко Ниша дошао право у Београд и да је преузео црквену
власт наметнувши се за заменика одсутног Патријарха Гаврила
Дожића с којим није имао никакв везе за цело време окупације
иако је Патријарх био заточен ту, на домаку Београда! Када
је дотеран од Немаца из манастира Острога Патријарх је,
најпре,кратко био у затвору Гестапоа у Београду, па затим
заточен у манастиру Раковици, па после у манастиру Војловици
код Панчева. На Аранђеолвдан 1941. г., на дан Патријархове
славе, Митрополит Јосиф је хтео да га посети и да му славу
честита, али Патријарх га је најурио! Стоји у тим записима,
да је Патријарх Гаврило био огорчен на Митрополита Јосифа
што је безочно узурпирао Црквену власт у Патријаршији и што
му никада никакав извештај о своме раду није поднео иако му
је био ту пред очима! Очито је да Епископ Атанасије није
читао књигу проте Јанковића, нити ово што сведочи синовац
Светог Владике Николаја.
И као што је био кабадахија у односу на још
живог Патријарха Гаврила, Митрополит Јосиф се тако
кабадахијски понашао и према Недићевим властима у Београду.
У свему се супротстављао Недићевим настојањима, која су била
усмерена биолошком спасењу Србије. Зато кад је тражено не да
осуди "устанике" (како их Епископ Атанасије назива), већ
комунистичко-партизанска убијања невиних људи, Митрополит
Јосиф је одбио са изговором: "То су наша деца. Боре се!" А
чија деца су била жртве "устаничког" оргијања: Јеромонах
Митрофан Матић, свештеник Војислав Стојиловић, прота Милан
Пашић, свештеник Драгутин Булић, српски жандарми Богдан
Лончар и Милан Драговић побијени на Ивањдан 7. јула 1941. г.
(који дан је Броз прогласио "устанком Србије") и стотине
других честитих српских домаћина? Па ваљда су и они били
деца Српске Цркве и српског народа?! Па кад их Црква под
"мудрим управљањем" (како га једнако назива Епископ
Атанасије) Митрополита Јосифа није узела у одбрану, неко је
морао! А тај неко је био јунак и мученик генерал Милан Недић
и његови национални одреди, међу којима и добровољци
Димитрија Љотића. И баш ти Недићеви национални одреди уз
помоћ целог српског народа, протерали су у зиму 1941. године
из земље Србије те "устанике" заједно с њиховим главешином
Титом, тако да је доцније један од комунистичких перјаница и
политкомесар Антоније Исаковић записао:"СРБИЈА НАС ЈЕ 1941.
ГОДИНЕ КАО КУЧИЋЕ ПРОТЕРАЛА НАПОЉЕ!" То је била та Недићева
а не Митрополита Јосифа Србија! Нажалост ни дан данас
Епископ Атанасије не види да тај "устанак” проглашен даном
убиства двојице невиних српских жандарма, није био устанак
против окупатора већ крвава комунистичка револуција и
грађански рату несрећној Србији! И те "устанике" је
Митрополит Јосиф благосиљао кад су ослобађали Србију од
Срба, док су у исто то време Патријарх Гаврило и Владика
Жички Николај благосиљали у Словенији српске националне
антикомунистичке одреде: Динарску четничку дивизију Војводе
Момчила Ђујића, Лички четнички корпус Војводе Добросава
Јевђевића и Српске добровољце Димитрија Љотића. Ето, само у
томе је разлика између Митрополита Јосифа и Патријарха
Гаврила и Епископа Николаја. А то је огромна разлика коју
Епископу Атанасију мржња не да види.
На крају долазимо на нападе Епископа Атанасија
на Љотића и љотићевце.
Епископ Атанасије анализира мишљење
Митрополита Јосифа у "Мемоарма" о Недићу, Љотићу и Јонићу
(што ћемо изворно видети кад Мемоаре прочитамо), па даје
свој закључак:"О овој двојици последњих који су били
идеолози једне политике, наводно народне,а у суштини отуђене
од бића и карактера Српског народа, i као такве хибридне и
несрпске, маскиране (има их који се и данас њоме маскирају -
подвлачење Епископа Атанасија) флоскулама и паролама о
тобоже "српској идеологији", и притом се заклањају чак и иза
Владике Николаја. Митрополит Јосиф је рељефно изнео верну
слику какви су то људи били. Осетио је, пре свега, њихов
секташки карактер (јер је реч уствари о једној секти, слично
као што данас имамо политичке и идеолошке странке, нарочито
у Београду, које су типично секташког менталитета. 3ато
углавном не разумеју Српски народ и Цркву. Оно што битно
разликује Владике Јосиfа и Николаја (опет их сврстава
заједно!) од љотићеваца, ондашњих и данашњих јесте то што су
и Јосиф и Николај били српске патриоте, људи изразито
српског карактера,а ови други су изразити секташи... "
Покрет Димитрија Љотића ни по чему се не може
мерити с разноразним политичким странкама, нарочито не са
овим данашњим које су растуриле и Југославију и државу
Србију и Црну Гору! А да је Епископ Атанасије прочитао бар
штогод из дела Димитрија Љотића (има их ту у Београду на два
места штампана његова САБРАНА ДЕЛА) видео би да је Љотић био
ако не већи патриота од Владика Јосифа и Николаја, а оно бар
раван њима. Јер и он се итекако борио у ратовима за Народно
ослобођење и уједињење 1914-1918. године! А кад већ спомиње
"секте" и "секташтво", нема тамо на Родној груди већег
секташа од Епископа Атанасија!
Грдно греши душу Епископ Атанасије кад тврди,
да се "Љотић наметао као сваки од народног бића отуђени
тоталитарац чија је сарадња била наметана од окупатора", па
је, бива због тога није могао прихватити Митрополит Јосиф,
па још додаје да су "љотићевци били буквално детерминисани
антикомунизмом који их је одређивао до те мере да су здушно
прихватили сарадњу с окупатором, са нацизмом те су били
једина партија слободна под Хитлером и притом наоружана."
Ово је тотално непознавање стања у Србији за време
окупације, коју Г. Атанасије није могао знати јер је био
дете а понавља оно што је напабирчио у Титовим школама.
Српски добровољци нису били "Љотићева партија", већ
национални одреди генерала Милана Недића за биолошко очување
Српског народа који је био угрожен комунистичким бестијањем
и немачким одмаздама. То ни данас не види Епископ Атанасије
и њему слични! И Љотић се никоме није наметао. Јер никакву
власт у окупираној Србији није имао! Можда Г. Атанасије
мисли на то,што је Љотић био Изванредни комесар за обнову до
темеља разрушеног Смедерева. Кад су сви бежали из разрушеног
Смедерева, љотићевци су добровољаном радном службом похрлили
да рушевие раскрче, да силне мртве посахрањивају и да почну
са обновом Смедерева. Кадгод је блажене успомене Епископ
Браничевски Хризостом долазио у Америку,увек је говорио :"И
ДАН ДАНАС СМЕДЕРЕВО ЖИВИ ОД ОНОГА ШТО МУ ЈЕ ЉОТИћ ОСТАВИО!"
И данас је то тако и најпосле, Љотић није "сарађивао са
нацизмом", већ са окупатором чија војска у већини није имала
никакве везе са нацизмом. Да је Епископ Атанасије прочитао
само један једини састав Д. В. Љотића "Ни фашизам, ни
Хитлеризам" видео би да није могао сарађивати с нацизмом.
На крају свога састава Епископ Атанасије
спомиње и писмо које је Љотић упутио "Патријарху Гаврилу и
Владикама Иринеју и Николају поводом рушења срамног пакта са
Хитлером". Љотић није упутио писмо Патријарху Гаврилу, већ
само Владикама Иринеју и Николају с којима је био у
пријатељским односима, и није им упутио "поводом рушења
срамног пакта" већ пре рушења пакта, 26. марта 1941. г. У
писму их је баш молио да не руше пакт, јер је то остала
једина грана над провалијом за коју се српски народ грчевито
ухватио. Ако се одсече та грана, оде српски народ у
провалију! И силе мрака су ту грану одсекле и српски народ
је пао у провалију ИЗ КОЈЕ НИ ДАН ДАНАС НИЈЕ ИЗИШАО! У
Словенији у пролеће 1945. г. Патријарх Гаврило је молио
Љотића: ДА МУ ОПРОСТИ ШТО ЈЕ У ОЗБИЉНО ВРЕМЕ НЕОЗБИЉНО
МИСЛИО!
И да завршимо. Свети Николај Жички и Охридски,
чији је Епископ Атанасије велики обожавалац, упутио је своме
земљаку љотићевцу Бори Карапанџићу писмо из Саут Кенана
Новембра 14.1954. године у коме пише:
"Драги ми кнеже - Бог Вам на помоћ... Могу Вам
рећи да ја не верујем да ће нас спасти вештина него врлина.
Ми искупљујемо страдањем своје грехе, и Бог је одредио рок
нашег страдања. Али ако би се народ покајао пред Богом пре
тога, Бог би скратио рок нашег страдња (види 2. књ. о
царевима глава 20,1-б). Први пут сам ја говорио на тему, да
ће нас спасити врлина а не вештина у Торонту 5. Сеп.
И сав народ ме је бурно поздравио. 3ашто?
3ато што срце народно осећа, да Бог од нас очекује врлину а
не вештину, т.ј. покајање и слогу а не транге-франге. Црква
стоји за врлину, политика за вештину. Ја сам са Црквом.
Знам, и Ви сте. Сва српска историја сведочи ми, да је врлина
с Богом јача од вештине с ђаволом. А многе силе овога света
више верују у вештину с ђаволом. Зато им неће добро бити. А
српски народ ће се радовати победом Бога над сатаном... Биће
ми мило, да по овој линији чујем реч Вашу, бар овда онда.
Будите ми здраво са домом својим драги ми кнеже ваљевски.
Знајте да Вам вазда добро жели и за Вас се Богу моли –
Ваш + Е. Ник. "
Преосвећени Владико Атанасије,када се већ
једнако позивате на Светог Николаја проповедајте народу,
тако Вам Бога, врлину и покајање, а не транге–франге !
Бора М. Карапанџић
Књижевни весник, број 231, Видовдан 2006. године |
|
