|
РАЈКО ПОБУНИТЕЉ
Како бих волео да моји Срби мисле о мени
Наслов увода у свеску Б Путокази зa трећи
миленијум – "Дејудеизација евро-америчке и српске мисли
је најважнији духокии и културни задатак за савремене
хришћане" - јасно показује шта мислим о својој улози у
освешћењу Срба и оних малобројних пробуђених хришћана на
Западу. Побунитељ - борац и актер побуне против подлих
фарисеја-талмудиста, који су у току пет вскова (16-20.)
успели да успоставе превагу свог сатанизованог погледа на
свет и који су успели да подметну своју антихришћанску,
овосветску идеологију као напредну, супериорну и да протуре
"научни" поглед на живот, културу и друштво. Јудејци су
потисли благородно хришћанство и начинили га мањинском
религијом путем подмуклих вербалних и појмовних опсена и
штампе, ослањањем на огреховљену људску природу и површност.
У својој најзначајнијој постхумно објављеној књизи Речи
српском народу кроз тамнички прозор (логора Дахау),
Владика је одлучно осудио "Жиде", како он зове ту
антихришћанску банду, што су свргли Христа Бога са зачеља
гозбеног стола, и поставили Га међу "просјаке" и "убожјаке",
на дну лествице уважавања у култури и религији.
Побунитељ - тако сагледавам своју улогу у
дубокој старости (87). У ранијим фазама живота нисам тако
мислио о себи. Истина је да откако сам у двадесет првој
години постао хришћанин, осећао сам одбојност према
преовлађујућем, већинском начину мишљења и понашања, тј.
култури. (Те "фазе" сам описао у духовној ауто-биографији
Наш живот, Божје ткање: Искуствена студија о Божјој Промисли
у људском животу.) Што сам дуже гледао "brave new world"
- "дрски нови свет". како га је Олдас Хаксли назвао, био сам
све више згађен над њим. То је и природно. Хришћанин, као и
сви други савременици, носи у себи заразу, болести и
настраности, које се шире у менталним садржајима, веровањима
и навикама просечног, непробуђеног човека и не може се
помирити са болешћу од које је тешко оздравити.
Како сам постао анти-комуниста
Злочиначки грађански рат који су комунисти
повели у лето 1941. против немачког окупатора, а у ствари
против српских виталних интерсса, био је прекретница за
мене. Прошло је тад три године од како сам се вратио са
студија у Британији. Две године пре рата, постао сам
секретар за средњешколску и студентску секцију Хришћанске
заједнице младих људи у Београду. (Цео тај период и касније
фазе мог развоја описане су у књизи Наш живот, Божије
ткање.)
Комунизам је тада био омиљена идеологија међу
студентима и ђацима, интелектуалцима и радницима, па чак и
међу чиновницима и образованијим сељацима. Ни ја сам му
нисам био одлучно противан, јер сам на Западу покупио
"напредне идеје" као наводно најпожељнију основу за будуће
друштво.
После бедног "рата", у коме су се нацистичке
оклопне дивизије скоро прошетале окупирајући Југославију,
крио сам се од Гестапоа као наводни искушеник у манастиру
Благовештењу у Овчарско-Кабларској клисури. Гестапо је нас
тројицу секретара обележио као енглеске "агенте". (ХЗМЉ је
била британска организација.) У јулу је већ била приметна
активност комуниста при организовању њихових јединица. Само
три месеца раније, они су саботирали југословенску војску и
државу, под изговором да неће да учествују у
"капиталистичком рату". Побуну против "окупатора" су
започели под најнеповољнијим условима за српски народ. Били
смо побеђени, неорганизовани, а имали смо против себе не
само Немце, него и њихове послушнике и наше непријатеље:
Бугаре, Мађаре, Хрвате, Арнауте. Комунистичка акција је била
крајње неодговорна и потенцијално кобна по српски народ. Кад
су почели комунистички напади, окупатори су палили села,
убијали Србе у име безумне одмазде. У мени је врило због те
интернационалистичке завере против Срба.
Комунистичко зверство ме је запањило
У манастиру се крио и Милојко, ученик последње
године богословије. Висок, плав, смеран интелектуалац. С њим
сам се спријатељио. Бринуо се за своју мајку, самохрану
удовицу, која га је одгајила у једном селу код Краљева.
Решио је да оде да је види и помогне јој око летине.
Намеравао је да се ускоро врати у Благовештење.
Нисмо га никад више видели. Касније смо чули о
његовом тратичном крају. У његовом селу комунистички
старешина је био нека српска криминална луда. У његовом
пакосном и злом уму Милојкоје нарастао у опасног "класног
непријатеља". Затворио гаје, мучио и грозно злостављао и
најзад га је убио.
За мене је то била преломна тачка. Савладао
сам опсене и идеолошка шепурења и видео комунисте као
сатанизоване људе, као оруђе Непријатеља Божијег, нељуде од
којих се само зло може очекивати, упркос свим њиховим
"идеалистичким" лагаријама. Од тада, у наредних 60 година
нисам ни за тренутак осетио ишта друго до непријатељство
према комунистима и њиховим савезницима "либералима". Постао
сам убеђени "реакционар", "националиста", "фашиста", каквим
су нас либерали прогласили. Тај курс сам задржао за
протеклих 60 година.
Од англофила до англофоба
Од "англофила" постао сам политички англофоб.
То није значило и непријатељско осећање према британском и
америчком народу, већ према уљезима који су се увукли у
врхове англо-америчке друштвене и политичке управе,
тј.јудео-банкарима и извршитељима њихових планова,
јудео-масонима.
Психологија - назови наука
Почео сам да студирам психологију да бих
помагао ближњима на начин који је мени био практично
доступан. Био сам наиван, као и велика већина
интелектуалаца. Нисам знао да су антихришћани (секуларисти,
либерали) већ поставили своју невидљиву диктатуру над
културом, просветом, "науком", издаваштвом, медијима и
политичким процесима. У психологији је то значило превагу
атеистичких претпоставки о човеку и свету. Са хришћанског
гледишта, то је било поразно: психологија, као "наука" је
била постављена на погрешним основама. А кад су темељи
погрешно постављени и цела горња структура ће имати велике
недостатке.
Два атеистичка правца мишљења су имала превагу
у америчкој психологији: фројдовски и бихејвиористички - оба
атеистичка у својим основним претпоставкама; фројдовски -
опседнут сексуалношћу и биологизмом, бихејвиористички -
филистинском "реалношћу" и философском плиткошћу.
Психологија је званично проглашена "науком" и
ко год није у то веовао, сматран је неком врстом издајника
професије. Већ у неким семинарским радовима изражавао сам
свој бунт против духовно простачких ставова фројдовске
психоанализе. Неколико година после доктората (1958) имао
сам довољно материјала да објавим књигу критичких схватања
фројдизма, али је књига изашла тек 14 година касније (1974):
The Hoax of Freudism: A Study of Brainwashing the
American Professionals and Laymen, Подвала фројдизма:
Студија о испирању мозга америчким стручњацима и лаицима.
Крах са антифројдовском књигом
Чланови управног одбора професионалне
организације психолога (American Psychological Association,
Америчко психолошко удружење) нису могли књигу пренебрећи и
чак су објавили двојни приказ - позитиван и критички - у
њиховом часопису посвећеном новим књигама, Contemporary
Psychologу, Савремена Психологија. Али је професионална
психологија у јудео-аме-ричком и јудео-европском културном
простору углавном одбацила књигу: нису је хтели ни купити,
ни читати: баш као што је у Европи до 17—ог века мали број
људи куповао антикатоличку, јеретичку књигу, а под Совјетима
националистичку или хришћанску. Продато је мање од 700
примерака, мада су књиге које су изражавале сагласност са
психоанализом продаване у више хиљада примерака. Психологе
није интересовало питање да ли је њихова "наука" тачна или
оправдана, већ како је могу употребити као основу своје
професионалне улоге (предавача, "психотерапеуте",
"стручњака"), тј. као ухлебије. И као професионалци и као
грађани понашали су се као овце: најважније правило је било:
"не таласати". А ја сам баш то сматрао погрешним, кукавичким
начелом.
Директна психотерапија - нефројдовска
Годину дана пре Преваре фројдизма изашла је
1973. моја друга књига из психологије, иако сам њу припремио
касније, кад сам завршио рад на делу Фројдизам као подвала.
Та књига представља збирку чланака о не-фројдовским
психотерапеутским методима. Већину чланака су написали
аутори тих нових приступа давању и остваривању психолошке
помоћи узнеми-реним личностима. Наслов је био Direct
Psychoterapy: 28 American Originals, Директна психотерапија:
28 оригиналних америчких метода. Имао сам срећу да је
објави издавачко предузеће Универзитета у Мајамију, у
Флориди. Пре тога сам две године слао текст у више десетина
издавачких кућа, које су већ раније издавале књиге из
области психологије и психијатрије. Одговори су били учтиви,
али негативни. На Универзитету у Мајамију у Флориди имао сам
срећу: директор је имао чисто немачко име. Претпостављам да
мује било доста јеврејских управљача и надри-стручњака у
психологији и тако је моју књигу прихватио као потез
успостављања равнотеже и супротстављања јудејској цензури.
Ту контролу мањине Јевреја-атсиста над
огромном хришћанском већином сматрам и неприродном и
неисправном, а поготову што је та мањина заузела
сатанистички став према хришћанским вредностима. Мој је став
био у неку руку неприродан и непрактичан. Ја дошљак,
мањинац, покушавао сам да кажем нешто супротно од устаљених
гледишта покорене већине. Нити су они били срећни са мном,
ни ја са њима. У суштини, ја сам морао остати идеолошки
странац, четвртасти клин у округлој рупи, како кажу
Американци. Нисам због тога патио, али нисам ни жалио кад
сам напустио ту идејно покорену земљу и вратио се међу свој
народ. Нажалост, ни мој народ идејно није био нарочито мој.
То сам искуство и реакције објавио у Србин повратник међу
Новосрбима (1994). Постоји међу Србима једна мањина која
не мисли према евро-америчком, дегенерисаном систему, и то
је довољно да могу и психолошки и духовно да опстанем.
Нисам никакав Божији гласник, али могу да
разумем патње старозаветних пророка који су видели отпад
јеврејског народа од Мојсијеве верe и застрањене у огавну
Ваалову религију Вавилона, Сирије и Феникије. Нисам имао
избора. Остао сам побуњеник против паганске културе свог
распамећеног народа, затрованог јудаистичком напашћу и
прелешћу. Тојест - Побунитељ.
У наслову сам поменуо, "моји Срби". То су они
који се нису духовно европеизирали и - не знајући -
јудаизирали. За оне који су обема ногама и са глупавим
поносом у евро-америчком табору, није ме брига, јер они и
нису духовно Срби, већ свесни или несвесни чланови
Луциферове антицркве. |
|
