|
ПРОРОК ЦРНИХ СЛУТЊИ О ПРОПАСТИ ЗАПАДА
О богоборству заподноевропске културе
Напокон смо, с радошћу, дочекали тренутак да
је наша Црква уврстила у диптих светих наумнију,
најзлатоноснију и једну од најсветијих српских глава после
Светог Саве – Владику Николаја Велимировића. Осећам радост
што више, када поменем епитет "свети Владика Николај”, не
морам да рачунам на спорење оних који мисле да знају више о
светости од нас, теолога и свештенослужитеља, а с друге
стране, не морам да се огрешим о светитеља кога је Руска
загранична црква прогласила светим, одмах после његове
смрти.
Радуј се, небеска Србијо!
Овом светом чину проглашења Николаја за
светитеља било је много отпора до сада, како у самој Цркври,
од појединих њених великодостојника, углавном слугу
комунистичке немани, тако и међу комунизованим и атеизованим
српским политичарима и интелектуалцима, посебно међу
ватикановцима и јудеомасонима, које је болела истина коју је
свети Владика за њих проносио: да су изумитељи свих
антихришћанских гесла и изама, само како би хришћанству
стали петом за врат. Чак је било злурадих, донкихотских
жалопојки и после обављеног чина канонизације Владике
Николаја за светитеља, усмерених против овог светог чина.
Сабор Српске православне цркве, иако у много
чему подељен и разбијен, смогао је снаге, највише заслугом
умировљеног епископа, др Атанасија Јевтића, да ово свето и,
за српски народ и његову духовну обнову, подстицајно дело,
обзнани и обелодани. Свети Владика Николај Велимировић
причисљен је диптиху Срба светитеља.
Радује се, Небеска Србијо! – јер, у твојој
башти је замирисао најмиомириснији скорашњи српски стручак
босиљка!
Тугуј земаљска Србијо! – што си још далеко од
Христове и Николајеве науке, што су те наши душмани отровали
погубним југословенством и комунизмом који је сада узео
друго име: глобализам – мондијализам, а то значи кренуо
путем антисветосавства и антиниколајевства!
Праведници пролазе најтрновитију стазу у свом
овоземаљском животу
Свети Владика Николај је највреднија,
најплеменитија и најкреативнија медоточна пчела која је
поникла у српском имену и племену после Светог Саве.
Написаоје најобимнији опус дела најбоље теолошке саадржине,
међу њима и нека значајна књижевна дела каква су: Религија
Његошева, Молитве на Језеру и друга, философска, прозна и
поетична дела, која га сврставају у наше највеће и
најсвестраније српске духовнике.
Он, који се није огрешио ни о један закон или
народ, који није учинио ниједно криминогено дело, нити био
злочинац према коме, и није безразложно, ни некритички
прилазио некој идеологији, па ни комунистичкој која је много
зла нанела целом човечанству, он који никада није осуђен
због било каквог инкримисаног дела, нападан је као да је
осуђени злочинац. Штавише, беатификација стварног злочинца,
Алорија Степиша и других њему сродних, прошла је без икаквог
отпора, и противљења чак и међу Србима, иако је Степинац
окрвавио своје руке до рамена кад је речо српском народу. А
њега, невиног (Николаја) напада чак и српски шљам и отпад,
посебно изроди из комунистичког свештеничког удружења, па и
туђа поган. Нападали су га како за време његовог живота,
тако и после његове смрти. И што је још монструозније, још
увек га нападају и после канонизације у светитеља, као даје
био стварни злочинац и робијаш, иако је он прави светац и
пред Богом, и пред људима. Такво гањање најбољих међу
најврлијим Христовим следбеницима, може се разумети само са
становишта Христовог учења, јер је Господ Христос то
прорекао свим Својим доследним следбеницима: "Ако вас мрзи
свет, знајте даје Мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од
света, свет би своје љубио, а како нисте од света, него вас
ја изабрах од света, зато вас мрзи свет” (Јн 15. 18 - 19).
Измишљене кривице Николаја Велимировића
Свети Владика Николај је заиста био изабраник
Божји, више него што су то други које људи славе: по својој
медоточној беседи, слеђења Христа и Светог Саве, по жртви
коју је поднео, крсту који је носио, чашу отрова коју је
искапио за животу и у смрти, по неоправданим нападима и
сатанским оговарањима. Комунисти га оптужују да је, 1935,
године хвалио Хитлера, а овај га хапси 1941. и шаље, преко
Љубостиње, Војловице, у злогласни логор, Дахау. Поједини
Јудејци га оптужују да је антисемита, да безразложно и
неоправдано напада Јевреје, а он спасава поједине Јевреје у
току Другог светског рата, ризикујући своју главу. Чак се
јављају захвални Јевреји да посведоче колико их је овај
мудри пастир Христовог стада спасао.
Поједини четници мисле даје Николај више био
наклоњен Љотићу, а поједини љотићевци мисле да је он био
више уз Дражу, иако је он, у ствари, мирио завађену браћу
свуда, свакад и на свим странама света. Штавише, подговорени
су Срби, чак и комунизовани свештеници СПЦ – продане душе
Брозу, да га нападају, тако да па чим је неко поменуо
злочине Степица, одмах су, по некој неписаној уравниловци,
ти "свештеници”, који су били у функцији комуниста и од њих
примали своје плате, нападали "злодела” и "колаборацију”
Николаја Велимировића са окупатором, што је била ординарна
лаж. Тако је, исто, брозовско-ватиканска врхушка и
страховлада прогласила врсног правника и интелектуалца
чистог као суза, Слободана Јовановића, у одсуству, за ратног
злочинца, без икаквих стварних доказа, а стварног злочинца,
црног као ђаво – Анту Павелића – са милионима материјалних
доказа о његовим злоделима над српским народом, нису никада,
ни у одсуству, ни у присуству, прогласили за злочинца.
Као одговор на напад "распопа” Николе
Дреновца, Владика Николај пише, 20. 2. 1946, епископу,
америчком, Дионисију: "О односу оног напада "брата
свештеника” на мене у "Слободној речи” ти треба да знаш
истину, а ја не мислим улазити у полемику. А истина је ово:
Ја сам држао предавање на Коларчевом универзитету о
национализму Светога Саве, у години светосавској, а то је
била 1935. година, а ко то не зна мислио би да сам ја
споменуо вођу немачког народа у време рата. У овом последњем
случају, зашто би ме Немци ухапсили од првог дана – па до
последњег (мисли на рат, прим. Ж. Г.). Ја сам тада величао
Светог Саву, а не Хитлера..”, пише Владика Николај, истичући
да је поменуо како "вођ немачког Рајха”, без навођења
његовог имена, "да један прост занатлија” покушава, у XX
веку, да створи националну цркву; али, безуспешно, оно што
је Свети Сава створио у ХШ веку, без капи крви. И ту
безазлену опаску су зли и злуради људи узели Владики
Николају као велики, неопростив "грех”, исто онако како су
без стварне кривице, на основу лажних сведока (ср. Мт. 26,
60 - 61) осудили Господа Христа под лажним изговором:
"Похулио је на Бога”. Он копгсу распели зато што је славио
Бога на најузвишенији и најсветији начин у целој историји
човечанства, осуђен је за оно што је супротно томе: да је
похулио на Бога. Тако исто и свети Николај Жички, само за то
што је рекао најбизарнију истину о "вођи немачког Рајха”,
1935. године, не помињући његово име, не слутећи какав
монструм у њему чучи, осуђен је, од слугу Ватикана и
пришипетљи Брозовог комунистичког режима, због тога што је
"величао Хитлера” у току рата, иако га је Хитлер тада држао
утамниченог чак и у Дахау, у току трајања целог рата.
Богоборство и Христоборство западноевропске
културе
Код Владике Николаја је присутан, првобитној,
икономијски, позитиван приступ европско култури, у намери
даје придобије за Христа и охристови. Али, када је сагледао
страхоте те културе, кроз оба рушилачка светска рата и
увидео њено богоборство и христоборство, Владикаје почео да
пише о поразности и пропасти те обезбожене о обесхристовљене
кулутре и цивилизације.
Две су главне теме књиге, Говори српском
народу кроз тамнички прозор: а) пропаст Запада у свим
његовим доменима и доминионима, у централи или у његовим
испоставама, срши и у ресловима, посебно због обезбожене,
антихристовске кулутуре и б) о бризи за српски народ, о
искушењима која има српски народ ухваћен у раље Истока и
Запада.
Пропаст западноевропске културе, дакле, целог
Запада са свим његовим вредностима живота, неминовност је
због испољеног богоборства и христоборства у тој култури,
јер својом културом он, привидно, нешто ствара добро за
човечанство, а у ствари поново зида Вавилонску кулу
човечанства, што неумитно води у суноврат и ишчезнуће свега
што ти народи имају, који су раније, у хришћанском успону,
донели људском роду највећи и највиши облик прогреса у свим
доменима културе и цивилизације.
Култура Запада сада само привидно изгледа даје
на пиједесталу своје моћи, а она је, без узајамног праћења
културе моралом и правом, "кула од карата”, осуђена на
катаклизму ишчезнућа приликом најмање бурних осцилација у
човечанству.
Западном човеку је данас све дозвољено, јер не
прихвата власт Бога над собом
Епископ Николај посматра културу свестрано:
религијски, аксиолошки, културолошки, а пре свега
есхатолошки, како са становишта социологије културе, тако, и
пре свега, са аспекта психолошког вредновања културе
(стваралаштва) за добробит људи. Стога, уз О. Шпенглера, Ф.
М. Достојевског и. П. Бјукенена, свети Владика Николај спада
у ред пророка црних слутњи пропасти Запада и западноевропске
културе, без обзира да ли се она налази у Европи, Америци,
Канади или Аустралији, пре свега због Богоборства и
Христоборства те културе и тих народа.
Та пропаст западноевропске културе последица
је њеног одрицања од Христа, од антихришћанских и
противхришћанских принципа живљења, противхришћанске
оријентације самих Европљана и оних култура које су настале
од њих. По Николају, западноевропска култура, у свим својим
димензијама, одаје мирис трулежи, распадања, ишчезнућа.
Дакле, тај воњ смрти Европе и њених искривљених погледа на
живот, осећа се у свему, па чак и у њеном праву и правди, у
раскоши – највећем луксузу у коме обилато живи, што је
уништава и онеспособљује да учествује у утакмици живота са
другим нехришћанским народима, у превеликој концентрацији
богатства које припада Западном човеку у односу на већину
човечанства које углавном, тавори у беди и сиромаштву, што
све заједно води Европу и Европљане ка безосећајности и
безобзирности, у живљењу са својим суседима и са други
народима. Посебно са та безосећајност огледа у односу према
оним народима које је Европа поробила, експлоатисала и које
још увек експлоатише преко економског протекционизма,
насиља, убијања, вештих смицалица, од којих је једна, не и
једина, али можда највећа, оно ђаволско натовско
бомбардовање Југославије, односно Србије и Срба. Европа је
крива што се стварају муслимануке џамахирије на тлу
Југославије и вековних простора српског народа. Европа ће,
због тога, искусити горку лекцију од муџахедна у догледној
будућности.
И тако, највећи луксуз и највеће богатство
Запада, воде Европљане и западноевропску културу у: лагодан,
опуштен начин живота, у саможивост и изолацију ка
привржености и прикованости за земљу, материјалним добрима,
страсним и чулним уживањама, која троше појединце и народе,
и не само да их троше, већ их смањују, унишавају, убијају.
Човека не чини срећним материјално добро, нити чулна
задовољства, већ само заједница с Богом. Није човек велики
када показује своју моћ без Божије правде, него је мањи,
најмањи, безначајан, гњида. Није богат онај који има
материјална, земаљска добра, већ онај ко је богат у Богу, ко
Бога има у изобиљу. "Незнање, брига и очајање то је као неки
троструки бич над главом сваког оног ко заборави и одрекне
се Бога, створитеља свога. Јер, што год више сабере мањих
знања, осећа да мање зна, што год више гомила богатства, све
се сиромашнијим осећа. И што год више тражи срећу, све дубље
тоне у мрак осећања”. Западни човек све више губи
репродуктивну моћ због ових зала којима се одао и која чини,
свеје више тром, инертан, склон уживању без рада на основу
уживања "по наслеђуд туђег: присвојеног, отетог и одљачканог
нада и муке Запад одувек пљачка све друге народе света. То
је чинио у прошлости, путем колонијалног ротгства, користећи
природне ресурсе и културна добра других народа. Запад то
чини и данас. Стога Зарад мора платити Богу и људима цену те
пљачке и тог насиља, јер то, до сада није учинио. "Мир, мир,
мир! Вичу старешине, а народи њихови изгибоше ратујући”.
Због свега тога, Западни човек ће ускоро бити
у мањини, на западној хемисфери, јер је постао тром за
одржање у животу, усамљен у страстима и материјалним
добрима, престао да умно и физички ради и да се тиме
оспособљава за даља прегнућа, престао да се репродукује због
помаме за чулним уживањима и стицањем материјалних добара
због којих продаје "своју душу ђаволу”, неспреман да се
жртвује за свог ближњег, за неки други народ. Западни човек,
истрошен чулним уживањима све се више одаје наказним,
патолошким уживањима, перверзијама; пошто се иживео у
сексуалним задовољствима којима га је Бог обдарио, тиме је
све мање Божији, а све више ђавољи, све мање служи своме
прогресу, а све више своме регресу и ишчезнућу; све мање је
жив, а све више усамљен, тром, инертан, ишчезавајући. Он,
Западни човек, све више иде ка злу, служи злу, робује
нивелацији разлике између добра и зла, истине и лажи, права
и насиља, по оној максими Достојевског: Ако Бога нема, све
је дозвољено! Западни човек се понаша као да му је све
дозвољено, као да му бог новца- Мамон, даје све веће право
на сва хтења и расположења, на некажњено чињење насиља и
злочина свуда по свету: јер нема силе над њим, пошто Божију
моћ не признаје; све је биће захваћен болесном патологијом,
а све је даље од здраворазумске психологије.
Западом човеку је данас, све дозвољено: да
купује за петродоларе сиромашне, да убија нерођене, да
силује малолетне, да истребљује појединце и народе, да штити
мањинска права а потире већинска права, да својим мерилима
"правде” убија велике а "васкрсава” мале. Због тога, та и
таква култура је безбожна, антибожанска и антихристовска,
дакле антихришћанска. Због тога, та и таква култура не може
да просперира, не може ни да опстане, мора да се сатре
Божијом правдом и човечанским отпором, по Божијем промислу и
људском хтењу.
Западноевропска култура је оптерећена
материјалистичко - хедонистичким садржајем, уперена је
против Христа и хришћанства уопште, посебно против човекове
личности и неприкосновености. Дакле, савремена Западна
култура је обезбожена и обесхристовљена, атеистичка и
антитеистичка па, према томе, и антихуманистичка, она нема
главни импулс за постојање и стваралаштво, зидање и.
грађење. Западни човек живи у грчу, дела у грчу, ужива у
грчу, умире у грчу, јер је Згрчен човек не гледа у небо,
него у земљу”.
Стога, целу Западну културу Николај упоређује
са болесном, крвоточивом, деформисаном и згрченом женом из
Јеванђеља (Лк 13, 2), "Под тим углом згрчене жене, мора се
посматрати и ценити сав живот Европе”, у току многих минулих
столећа. Под тим углом светлости, живот Европе Николај види
као живот згрчене жене чији је поглед прикован за земљу и
искључиво гледа у земљу. Под тим теретом развила се наука,
уметност, економија, политика и сав живот људски, приватни и
друштвени, и опште човечански. "Гледала се само земља и
објашњавало све земљом”. Због тога је та западноевропска
култура почела да се руинира, круни, крволипће и распада.
"Од како се верске старешине европске, без знања и воље
народа европских, оделише од праве цркве Христове, која је
на Истоку, од тада се европско човечанство почело све више
згрчавати и главу ка земљи спуштати. Двадесети век је
најболеснији век у животу европског човека”.
Култура би морала да буде у служби Бога
Тако Николај учи да је култура узвишена, и
узвишенија утолико уколико она служи култу Бога, а да је
гњила, трула и отровна, уколико је против Бога. У култури се
одвија најузвишенији облик стваралаштва, ако је она прожета
Богом. И обратно, она је најужасније рушење сваког добра и
ружење сваког човека, уколико је безбожна, антихришћанска.
Уколико је Божија, она стваралаштвом уздиже човека и народ
на пиједестал великог човека и народа, а уколико је против
Бога, култура је отровна оскоруша која убија човеков дични и
заједнички живот. Нешто слично истиче и Гете, тврдећи да су
периоди вере истовремено и периоди највишег стваралаштва.
Тако он каже: "Култ је дивна ствар. Цела култура је на крају
крајева култ Богу. Тај култ стварају и спроводе и они који
верују, они који не верују, – свесно или несвесно, вољно или
безвољно. Цела је људска култура култ Богу”. "Њоме се
облагорођава природа и даје душа свакој ствари”.
Култура има душу само ако у њој куца срце
вере, љубави, рада - обожења, не обоготворење човека.
Безбожна култура је истовремено бездушна, рушилачка,
"прокрустовска постеља” која не зида по Божијим упутима, већ
руши све постојеће по ђавољем наговору, баш зато што не може
да прихвати овај Божији свет, што жели да га поруши чак и
пре него што сагради нешто ново.
Плодови рушења свега Божијег, пре свега
убијање људи, показали су се у модерном свету кроз оба
светска рата, у бољшевичкој, маоистичкој и титоистичкој и
Кастровој "револуцији” које нису ишта добро донели
човечанству, осим крви, насиља, диктатуре, отимачине, рушења
свега постојећег у име нечег имагинарно будућег, небулозног,
ђавољег. То је, у ствари, било ружење до темеља Божијег
света ради стварања Ђавољег света из маште.
Западноевропска култура је, по Николају, гњила
и трула, јер се одрекла Бога, Христа и Његовог спасоносног
пута у живот. Она није постала само нехришћанска већ
антихришћанска, антихристовска. Главни терминатори, боље
речено термити разарања хришћанске Европе, јесу, по Николају
Јудеомасони и Јевреји, које он назива Жидови - Жиди, "...
многи Јевреји нису примили те речи (у вези Јн. 8, 44, прим.
Ж. Г.), него су били устали против Христа,и. погазили Га и
умртвили, на своју вечну смрт. Заслепљени Сатаном, као и
Јуда, они нису видели Бога у Христу. Задахнути смрадним
духом Сатане, они су Христу судили и убили: и поврх свега,
показали су се гори противници Божји, него ли незнабожац
Пилат, јер су у јарости злобе своје, изрекли ону страшну
реч: Крв Његова на нас и на децу нашу! Тако је та невина крв
постала бич који их гони као стоку кроз векове, из земље у
земљу, и као огањ који сагорева сва њихова слагалишта
сплетки против Христа. Јер тако их учи ђаво, отац њихов. (Јн
8, 44). Ђаво их је научио како да устану против Сина Божјег
Исуса Христа. Ђаво их је учио кроз све векове до сада како
да се боре против синова Христових, против деце светлости,
против следбеника Јеванђеља...”.
Јевреји као главни Богоборци и противници
хришћанства
Један од најоспораванијих и најнападанијих
пасуса књизи Речи српском народу кроз тамнички прозор, јесте
онај, уједно и најтачнији и болно најистинитији, о изумима
свих гесала, девиза, изама јеврејског народа, све у циљу да
неутралишу, потру и униште хришћанске вредности, које су им
противтежа. Та јеврејска гесла, ти сви њихови изми, јесу
антихришћански, тако да Европа не зна ништа, осим што јој
Жидови пруже као знање. "Она ништа не верује осим у оно што
јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као
вредност, док јој Жидови не поставе свој кантар за меру
вредности. Њени најученији синови су безбожници (атеисти),
по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа
главни бог, и да другог бога изван природе нема, и Европа то
прима. Њени политичари, као месечари заносу, говоре о
једнакости (игноранцији) свих веровања и неверовања, тј. оно
што Жидови хоће и желе, јер им је потребно, прво, да се
законски изједначе са хришћанством да би, после, у потисли
хришћанство и учинили хришћане безвредним, и стали им петом
за врат. Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који
су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и
социјализам, и атеизам и толеранцију свих вера, и пацифизам,
и свеопшту револуцију, и капитализам, и комунизам. Све су то
изуми Жидова, односно оца њиховог ђавола. И то је све у
намери да Христа понизе, да Христа пониште, и да на престо
Христов ставе свога јеврејског месију, не знајући ни дан
данас да је то Сатана, који је отац њихов и који их је
зауздао својом уздом и бичева их својим бићем”.
Николајева брига о Србима
О бризи светог Владике Николаја за српски
народ, сведочи ова књига пророчких речи. У ствари, књига
Речи спрком народу кроз тамнички прозор, која је доживела
бројна издања од различитих издавача, намењена је искључиво
српском народу, исказујући пастирску бригу о њему. Уколико
се и помињу други народи у овом контексту, то је због тога
што је судбина српског народа у рукама тих народа, пре свих
у рукама западних хришћана и јудеомасона.
Сам почетак књиге сведочи о тачној дијагнози
свих болести од којих болује српски народ. "Грешили смо и
испаштали смо. / Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. /
Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и
сузама. / Погазили смо све што је прецима било свето, зато
смо били погажени. / Имали смо школу без вере, политику без
поштења, војску без родољубља, државу : без Божијег
благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске,
и државе”.
Шта би тек јеврејски главари: старешине и
рабини, рекли када би овако рштру критику Николај упутио
њима - њиховом народу, а имао би разлога и то да учини,
пошто су јудеомасони најсубверзивнија организација света,
судећи барем по Протоколша сионских мудраца, појединим
пасусима Талмуда, Мидраша, Кабале!?
Какве оштре речи, као брижна мајка и
најсветији пастир словесног стада, Николај упућује своме
народу?! Па наставља дијагнозу српског народа: грешили смо.
"Ипак, добили смо помиловање. За увреде мислима и речима и
делима, за безбројне нечувене увреде Његовог Величанства
Цара над царевима, Господа Бога, у току пуних 20 година,
били смо осуђени на смрт. Осуда је почела да се извршује. И
убијен је сваки осми Србин. Онда је смртна казна ублажена,
те смо осуђени на вечиту робију, на вечито робовање у
оковима Немаца. Али, кад је земља српска проврела од крви и
суза сиротиње раје, кад су славске свеће сужања паљене
мршавим рукама и гашене сузама, и кад су молитве српских
паћеника покренуле анђеле и светитеље да измоле од Бога
милост тада је Свемилостиви поново ублажио казну, па је
вечито робијање свео на две године робије...”. Тако је
српски народ за двадесет две године "злотворнога живота” у
Краљевини Југославији, уместо осуде на вечиту робију добио
две године робије. И Бог је био милостив према српском
народу.
Да је Николај био жив и да је стигао да опише
сва наша тешка сагрешења под комунистима, од комуниста и са
комунистима, сагрешења о свој народ; о своје преминуле
претке којих смо се одрекли, заборавили и изневерили и
нерођене потомке, које смо уморили у мајчино утроби, још и
пре рођења; сагрешења о своју веру и нацију, културу н
архитектуру, језик: и писмо... заридао би као Јеремија над
судбином српског народа, посуо би се пепелом по глави као
праведни Јов, бацио би у огањ све своје књиге које је
написао за спасење свога народа, као што је Мојсије разбио
Таблице закона када је увидео да је његов народ пао у
идолопоклонство за кратко време, док се он задржао с Богом
на гори Синају.
Како ћемо се одужити Вогу, испунити саветс
свстог Николаја жичког и охридског? Само тако ако се вратимо
Богу, ако постанемо Божији људи, ако живимо Христом и у
Христу, ако се обожимо. Јер, "Кадје наш народ рекао: правда
држи земљу и градове, као што је рекао: Царство небеско држи
царство земаљско”. А то, даље, изведено до последњих
консеквенци, значи: Бог држи човека у постојању само дотле
док човек заслужује пред Богом своје постојање, док се човек
Богом просвећује и освећује. док се угледа на Бога (Мт 5,
48).
Бог држи, и држаће у постојању и српски народ
само дотле док он буде био Божији, а не ђавољи, док се буде
угледао на Бога, а не на Мамона, док буде имао своје
праведнике, уместо великог броја својих грешника, пре свега
атеиста, комуниста, отимача, силеџија.
Порука ове књиге упућене "српском народу кроз
тамнички прозор” из Дахауа, јесте да нас је Бог казнио за
премноге грехе наше у вези свега зла које смо претрпели.
Богу би требало да захваљујемо не само кад
даје, него и кад узима, не само кад милује, него и кад бије,
јер Бог удара по ономе што је "јевтиније, да би сачувао оно
што је скупље”. Пропала је држава, остао је народ. Докле има
кућаника, биће и куће, али ако нестане кућаника, ко ће
обновити порушену кућу”.
Ретко је који духовник, као свети Владика
Николај, исказао толико бриге, пролио толико суза, уздигао
Господу толико молитава за спас српског народа. Мало је
људи, у целој нашој историји, који су испољили толику бригу
о српском народу, писали, проповедали, говорили у корист
његовог спасења и избављења од Београда до Аљаске, од
Лондона до Вашингтона, као што то чини свети Владика
Николај. Нека Бог да да његова канонизација за светитеља
буде наговештај бољих дана за српски народ, почетак његове
духовне обнове, повратак на стазу светосавља и православља.
А он сам је уобучајивао да заврши своју проповед, па нека то
буде и са овим нашим предговром: Помоз' Боже даСрби сложе,
обоже и умноже!
Павловдан, 13. јул 2003. г.
Протојереј Жарко Гавриловић |
|
