|
Сања Миленковић (рођена 1984. г. — погинула
30. маја 1999. г.)
Убијена на "Тројичина дне" у Варварину
Сања Миленковић, изузетна ученица Математичке
гимназије у Београду, убијена у нападу НАТО авиона који су
бомбардовали мост у њеном родном Варварину. Сања је била
тешко повређена, али је преживела оба удара; међутим, убрзо
је подлегла повредама у крушевачкој болници.
30. маја 1999. године (на св. Тројицу, крсну
славу града), Сања Миленковић, петнаестогодишња, изванредна
ученица другог разреда Математичке гимназије, погинула је
када су авиони НАТО пакта (два пута заредом) бомбардовали
мост код њеног родног Варварина. Био је то без сумње
најтрагичнији догађај у новијој историји Гимназије, који је
целу школу дубоко потресао. НАТО је инцидент (варварински
мост био је "секундарна мета", и гађан је јер "примарна
мета" није била доступна; погинуло је 10 цивила, а штета
нанета српској војсци и полицији била је равна нули) потпуно
игнорисао и дао стерилно саопштење, режим Слободана
Милошевића га је искористио у своје, а Српски покрет обнове
(чији је Сањин отац Зоран функционер, и сада председник СО
Варварин) у своје пропагандне сврхе. Тужба коју је Зоран
Миленковић са групом оштећених поднео пред немачким судом уз
помоћ тамошњих адвоката и невладиних организација, одбачена
је. У спомен на Сању, Министарство спољних послова СРЈ је
основало Фонд Сања Миленковић који је, делом уз помоћ
прилога из српске дијаспоре, стипендирао одређен број
најталентованијих ученика. Непосредно после бомбардовања,
ученици Математичке гимназије доносе по златну медаљу и са
математичке и са физичке олимпијаде.
Смрт невиних
Сања, сјајна, романтична 15-годишња девојчица,
изашла је у шетњу једног дана на мостић у једном
југословенском градићу. Није имала никаквог разлога да мисли
да је у опасности, али онда су пале бомбе. Она је била
"колатерална штета", једна од стотине обичних грађана који
су погинули када је НАТО проширио своју листу циљева да
обухвати и топлане, електране — и мале мостове.
Варварин, Југославија — Било је то на 68. дан
кампање бомбардовања Србије када је Сања Миленковић изасла
из своје куће у Варварину, успаваном пијачном градићу на
обалама реке Мораве.
НАТО је интензивирао своје нападе,
покушавајући да присили тврдоглавог председника Слободана
Милошевића да извуче своје снаге са Косова.
Али Сања није била забринута. "Не буди смешна,
мама." рекла је када ју је мајка упозорила да буде обазрива.
"Нико неће бомбардовати ово месташце."
Ово су биле последње речи које је Весна
Миленковић чула од своје ћерке.
Мајка и ћерка су биле блиске. Весна је имала
само 21 годину када је родила своје прво дете. Петнаест
година касније Сања је израсла у лепу и сјајну девојку.
Одличан ученик још од првог разреда, добила је
најбоље оцене на општинском, републичком и савезном
такмичењу из математике, као и награде из хемије и физике.
Била је ученица специјалне математичке гимназије у Београду,
главном граду Југославије, и надала се да ће једног дана
студирати математику на неком од водећих америчких
универзитета, као што је Харвард.
Када је Сања морала до касно да учи, Весна би
се увлачила код ње у кревет да јој прави друштво. Када би
Сања решила неки посебно тежак задатак, пробудила би мајку:
"Види, мама, успела сам!"
Кад није учила, њих две би понекад заједно
гледале филмове на видеу. Сања је волела шармантног
америцког глумца Алека Болдвина, али би гледала све
романтичне филмове. Један од њених омиљених филмова био је
Дух, срцепарајуци филм са Деми Мур и Патриком Свејзом у
главним улогама.
"Била ми је као млађа сестра, као најбоља
пријатељица," казе гђа Миленковић, лепо обучена жена са
златним минђушама и мобилним телефоном, која ради као
правник у локалној фирми за трговину намештајем.
Када је НАТО започео бомбардовање 24. марта
прошле године, Сања је напустила школу у Београду и дошла
кући у Варварин. Гђа Миленковић каже да су она и њен муж,
Зоран, веровали да "се ништа неће десити, пошто нема војних
циљева у близини и пошто је ово тако мали градић".
Али крајем пролећа нигде у Србији није заправо
било безбедно.
Фрустрирани неуспехом да присиле г. Милошевића
да изађе са Косова, НАТО лидери су више него удвостручили
број авиона који бомбардују мете у Србији, на укупно 1.000.
До краја маја су ови авиони изводили у просеку 585 летова
(појединачних) дневно, док је у марту и априлу тај број био
370.
Да би још више учврстила свој обруч око
Србије, западна алијанса је ширила своју дефиницију онога
што чини легитимни војни циљ. У почетку је гађала
ваздухопловне базе, војне касарне, телекомуникационе торњеве
и велике мостове. У мају је већ гађала топлане, електране,
водоводне инсталације — и мале мостове.
Варварин је имао један такав мостић, стару
гвоздену структуру близу православне цркве и недељне пијаце.
Ту је Сања кренула у своју јутарњу шетњу.
Кад је она изашла из куће 30. маја, залутале
бомбе су већ биле убиле пуно цивила.
У срамном низу несрећних случајева, НАТО је
прво погодио путнички воз на железничком мосту (17 мртвих),
онда групу избеглица на путу на Косову (75 мртвих), затим
пијацу и приземље болнице у граду Нишу (15 мртвих), затим
Кинеску амбасаду у Београду (3 мртвих). Међу погинулима је
била и жена у седмом месецу трудноће на путу у болницу и
трогодишња Милица Ракић која је погинула у купатилу у свом
стану, када је касетна бомба експлодирала испред њеног
прозора.
Покољ је достигао врхунац крајем маја, када су
се напади интензивирали у последњем покушају да се сломи г.
Милошевић и избегне скуп копнени напад. 31. маја, дан након
Сањине шетње по мосту, ракете су убиле 20 људи у
санаторијуму у једном градићу и 23 људи у стамбеној згради у
другом градићу.
НАТО званичници су тврдили да су чинили све
што су могли да минимизирају "колатералну штету", што је
војни еуфемизам за ненамерна убиства.
Али су такође покусавали и да огранице
опасност за своје пилоте и авионску посаду, а ова два циља
нису се увек могла слозити. Да би остали ван домета
противваздусне паљбе, пилоти су често бацали своје
софистициране, прецизно навођене бомбе са 15.000 стопа, што
је осам пута висе од висине ЦН Куле у Торонту. Они на земљи
су ретко могли да виде своје нападаце.
Као резултат тога, људи који су се скупили на
мосту у Варварину тог сунчаног мајског дана нису били
упозорени шта ће се десити; нису имали појма да негде горе
на плавом небу један бомбардер жури у видео слику њиховог
градића у својој пилотској конзоли, припремајући се да
нациља мост и пошаље своје ракете ка свом циљу.
Сања се шеткала по мосту неко време након
поднева са две другарице. Гужва пијачног дана је била већа
него обично због тога што је тај дан био верски празник,
седма недеља након Ускрса.
У цркви Свете Богородице, само пар корака од
моста, локални свештеник Миливоје Ћирић је служио специјалну
службу.
Нико се није бринуо око напада. Било је добро
познато да НАТО обично напада ноћу ако би цивили могли бити
у опасности. Поред тога, Варварин није био никакав
транспортни чвор. 52-годишњи мост је можда био жила куцавица
овог градића, али пут преко њега водио је на запад у нигде.
Гужва на Косову је била добра три сата вожње на југ.
Господин и гђа Миленковић су припремали ручак
за Сању када су зачули гласну експлозију. Било је 13.05. Гђа
Миленковић је одмах узела телефон да види да ли ради. Знала
је да телефонска линија иде преко моста. Телефон је био
мртав.
Ускочила је у кола и одвезла се у град,
претражујуци лица пролазника. Кад је стигла до обале реке,
нашла ју је опустелу. Сви који су могли побегли су, плашећи
се наредног напада. Гђа Миленковић је стајала сама на обали,
извикујући име своје ћерке. Онда је угледала Сању.
Девојка је лежала на сломљеној плочи моста,
поред површине реке. Плоча је лежала под необичним углом,
тако да је Сањина глава била окренута надоле према води, а
њена стопала су била у ваздуху. Није се померала.
Сањине другарице су касније испричале гђи
Миленковић шта се догодило.
Када је прва ракета погодила мост, пешачки део
се срушио у реку и три девојке су пале заједно с њим.
Ове две другарице су биле повређене, једној је
поломљена нога, а другој рука. Али, неком игром случаја,
Сања није била повређена. Могла је да уради оно што су многи
други урадили и да се успне уз рушевину и побегне са моста.
Уместо тога је остала да помогне својим другарицама.
Десет минута после првог напада НАТО пилот се
вратио да заврши "свој посао". Експлозија његових ракета је
преломила мост на два дела. Четворо кола је упало у Мораву.
Отац Ћирић је прекинуо црквену службу да оде
да помогне повређенима. Експлозија му је откинула главу. Још
седморо њих је погинуло. Југословенска влада је касније
објавила фотографије њихових тела у својој двотомној Белој
Књизи, која каталогизира штету коју су изазвали НАТО напади.
Њих је грозно видети.
Војкану Станковићу је експлозија разорила
утробу. Обе ноге Милана Савића су откинуте у коленима. Десна
нога Зорана Маринковића је откинута. Његова мајка Миланка ју
је покупила када је пронашла његово тело. Фотографија у
Белој књизи показује ногу како лежи на носилима поред тела,
још увек у црној ципели, поред његове главе.
Сања није тако унакажена. Њу је у леђа погодио
летећи шрапнел, сићушни комадићи кривог метала тако врућег
да су оставили опекотине на њеној млечно белој кожи. Осим
тога њено витко тело је било недирнуто.
Када је хитна помоћ стигла на лице места гђа
Миленковић их је молила да помогну њеној ћерки, али су они
прво отишли да погледају оне који су се кретали и звали
упомоћ.
Коначно су ставили Сању у кола хитне помоћи.
Гђа Миленковић је ускочила унутра. Сањине очи су још биле
отворене. Гђа Миленковић јој је рекла да се бори, да настави
да дише. "Све је у реду", рекла је. "Твоја мајка је овде."
Али након пар минута Сањине очи су се
затвориле последњи пут. "Знала сам да је умрла", каже гђа
Миленковић "али сам се и даље надала".
У болници, где су доктори безуспешно
убризгавали адреналин у Сањино тело у нади да покрену њено
срце, гђи Миленковић се учинило да је осетила пулс, али је
онда схватила да је то био њен пулс.
Сања је лежала непокретно на болничким
колицима, у белим панталонама и розе мајци које је обукла за
шетњу то јутро. Било је то тачно 6 месеци пре њеног 16.
рођендана.
Дан касније у Бриселу се НАТО портпарол Џејми
Шеа суочио са репортерима у соби за прес конференције
модерног главног штаба ове организације.
Фред Колман из листа USA Today истакао је да
је алијанса напала мост усред дана. "Како се то слаже са
вашим сталним тврдњама да НАТО чини све да избегне цивилне
жртве, пошто је јасно да ће бити више цивилних жртви усред
дана него што би их било усред ноћи?"
Г. Шеа, набусити Енглез, који је био
најборбенији јавни бранилац НАТО бомбардовања, дао је оштар
одговор: "Фреде, имам данас за вас неке цифре о цивилним
жртвама: 550 интерно смештених на Косову; 883.500 избеглица
у суседним земљама... 225.000 људи недостаје... То је,
мислим, кључна статистика о жртвама, што се тиче НАТО-а."
Ове жртве, рекао је, узроковали су
"Милошевићеви меци, а не НАТО бомбе."
Овај одговор је уредно резимирао став алијансе
о цивилним жртвама. То је било нешто овако: Да цивили гину,
али да ми чинимо све што можемо да тај број буде што мањи.
Поред тога, све што случајно урадимо српским цивилима је
бледо у поређењу са оним што г. Милошевић намерно ради
косовским Албанцима.
Има неке истине у томе [(sic!)
http://www.freeserbs.org/info/2005-04-04]. Упркос ономе
што можда многи Срби мисле, НАТО није кренуо да намерно
убија цивиле. Напротив, водио је рачуна да "колатерална
штета" буде што мања [(sic!)
http://www.freeserbs.org/land/Milica_Rakich/Rashka]. У
том циљу, НАТО команданти су у овом сукобу користили већи
број оружја са прецизним навођењем него икад раније.
Али, док је НАТО појачавао своје ваздушне
нападе и ширио свој опсег мета, то је постајала све мање
кампања против српске војне машинерије, а све више против
српског народа као целине.
НАТО команданти су отворено причали о томе да
предоче српској јавности рат, у нади да ће се она окренути
против г. Милошевића. Отуда напади на топлане и струјне
мреже. У таквој кампањи је било неизбежно да многи цивили
погину.
Организација Human Rights Watch (http://www.freeserbs.org/land/Milica_Rakich/Civilian_Deaths),
са базом у Њујорку, објавила је исцрпан извештај о
бомбардовању. У њему се закључује да су НАТО бомбе убиле око
500 цивила у 90 одвојених инцидената, више него три пута
више од броја инцидената који је алијанса признала.
Девет од ових инцидената су били резултат
напада на не-војне циљеве које је организација Human Rights
Watch назвала "нелегитимним". Ови укључују главну зграду
Радио Телевизије Србије у Београду, топлану у предграђу
главног града и седам мањих мостова који нису имали нити
велику транспортну нити војну функцију — укључујући и онај у
Варварину.
Како је то рекла организација Human Rights
Watch, "нема доказа о томе да је дневни распоред напада на
Варварин (или на многе друге стационарне мете) био од
кључног значаја за уништавање мете — напад није био усмерен
специфично против војног саобраћаја".
Након Варварина, командант ваздушних снага
НАТО, генерал-пуковник Мајкл Сорт из САД, упутио је своје
пилоте да не нападају мостове дању, викендима, пијачним
данима или празницима. Али до тад је рат већ скоро био
готов. Сања је умрла само 10 дана пре него што су бомбе
престале да падају.
Иако можда нису у рангу са злочинима г.
Милошевића на скали варваризма, напади као што је овај у
Варварину подрили су тврдњу НАТО-а о моралној супериорности
у косовском рату. Ово, сетимо се, је представљено као први
рат који се води за људска права. Нјегов циљ је био да
застити косовске Албанце који су патили од пустошења
Милошевићеве ратне масинерије.
Али спасавајући Албанце НАТО је жртвовао
невине као што је Сања.
А такође је и померио границе легалности.
Женевска конвенција, која одређује законе рата, наводи да
нападаци морају да предузму све изводљиве предострожне мере
да избегну или минимизирају повређивање цивила. Протокол 1,
Члан 51, Одељак 5б специфично забрањује "напад за који би се
могло очекивати да ће изазвати случајан губитак живота
цивила, повређивање цивила, оштећивање цивилних објеката,
или комбинацију овога, што би било сувишно обзиром на
конкретну и директну предвиђену војну корист."
Чини се да би се ово могло применити на војно
безначајан мост усред дана на пијачни дан када је ту гомила
људи.
Али НАТО с презиром одбацује све приче о
ратним злочинима, због предострожних мера које је предузео
да избегне жртве. Како је г. Шеа, портпарол НАТО-а, рекао
током рата, ово је била "најпрецизнија прецизна војна
кампања у историји људских сукоба".
Гђа Миленковић признаје да мало зна о законима
рата. "Али једну ствар знам засигурно: Нису имали право да
бомбардују тај мост тог дана. То није био војни циљ. То је
био мали мост у малом градићу."
Да би се лакше борила са својим болом, она
пуно ради. Након посла прикупља новац за фонд стипендија за
талентоване ученике, који је створен у Сањино име. "Плашим
се ноћи", каже она, стежући грудвицу марамице којом брише
очи.
Она наставља живот, подижући свог сина,
15-годишњег Сашу, али сумња да ће икада преболети овај
губитак. "Дете је инвестиција", каже она. "Инвестирате своје
време и своја осећања и себе да створите одраслу особу.
Онда, у само једном тренутку, све вам то одузму."
У свом новчанику носи увојак Сањине плаве
косе, још увек чврсто стегнуте дечјим шналицама. Увојак су
откинули комадићи шрапнела.
"Сања је била мој понос", каже њена мајка,
враћајући косу у кутијицу у облику срца. "Увек ће то бити."
Доле на обалама Мораве сунце које је
обасјавало блатњаво тле доносило је наговештај пролећа.
Модерни нови мост преграђује реку, а на једном крају стоји
мали споменик жртвама са поруком на месинганој плочици: "За
оне који граде, а не који уништавају."
Маркус Ги, 11. март 2000. г.
The Globe and Mail (Канада) |
