|
СВЕДОЧЕЊЕ ЕЛЕ ТРИФУНОВИЋ
Јеврејке из Београда
Еле Трифуновић, рођене Најхаус, Јеврејке из
Београда. Ела ТрнФуновић, у свом кратком писаном сећању и
сведочењу о светом Николају Жичком, који је 17. октобра
2001. године са адрсом и кућним бројем телефона доставила у
нашу Патријаршију, између осталог каже: Скоро ће се навршити
шездесет година од краја Другог светског рата,највеће
трагедије у историји јеврејског, српског и ромског народа,
који су претрпели до тада незабележена страдања, прогонства
и мучења. После толико протеклих година владе Немачке тражи
од преживелих из холокауста доказе о томе како су преживели
рат, а у циљу остваривања пензија.
Мени су 73 године и једини сам прсживели члан
породцце Најхаус. Мој отац Александар Најхаус, пр занимању
доктор стоматологије, живео је пре рата у Трстенику. Он јс
био велики пријатељ и побратим са владиком др Николајем
Велимировићем. Када је избио рат, после краћег времена,
владика је оцу наредио да бежи и да спасава живот, а нас као
његову породицу (моју мајку Маргиту и мене, његову кћерку
Елу) збринуо је тако штоје рескирао и сопствени живот.
Спасао нас је тако што је мајку обукао у монашку одору, а
мене је стрпао у џак. Мајка и он су сели у фијакер, а мене
је ставио испод ногу, и намнрнице преко џака, одџосно мене,
да би било што мање сумњиво. Прошли смо кроз немачки обруч
окупираног града и том приликом преживели велики страх и
стрес све док нисмо сгигли у манастир Љубостињу. Ту нас је
владика предао игуманији по имену Варвара, која је имала
пратњу јер је била слепа. У манастиру Љубостиња смо остали
18 месецн и у то време владика је набавио фалсификоване
личне документе за моју мајку под именом Мара Јовановић, а
за мене под именом Јелена Јовановић. |
|
