|
Отац Јован Хиландарац
ХИЛАНДАРСКИ СТИХОВИ
Светосавска књижевна заједница и Манастир
Хиландар – Света Гора,
Београд, 2005. стр. 131
Отац Јован, хиландарски баштован, чувар
најсветијих традиција светогорских баштована, свих ових
година свога баштованлука узгајао је једну сасвим посебну
биљку, за коју дуго, ни сам није знао да у његовом врту
постоји. Од семена посејаног давно, на почетку прошлог века,
у предратним Умчарима (I св. рат), па проклијалог и изниклог
у предратном Смедереву (II св. рат) и олисталог и озеленелог
у биљчицу у поратној Италији, Немачкој и Енглеској, да би та
биљчица свој први плод дала далеко од сваког рата и злобе у
мирној и молитвеној Светој Гори. Та дугораста, а многоплодна
биљка зове се приповедање и отац Јован ће први њен сазрели
плод убрати тек под старост, па се, не без, шале, може рећи
да је он писац млађе генерације. И кад би тај његов
баштованлук сврставали у врсте, бразде и леје књижевне онда
би његово приповедање нашло место у баш ти
романтичарско-реалистичне књижевности. То што се прозне баш
те тиче. Дотле би његов укупни песнички баштованлук, поред
неизбежне романтике, морали да убројимо и у оне дубоке
књижевне патриотско-националистичке бразде.
Најпре је отац Јован објавио тротомни роман,
трилогију – ТУЂИНЧЕ (прва књига је штампана 1995, а друга и
трећа 1997). То је роман аутобиографског карактера, који
обухвата раздобље од Првог св. рата 1914, захвата ослобођење
1918, па стварање Краљевине Југославије, Други св. рат,
немачку окупацију од 1941-1944, боравак у Словенији
1944-1945, живот у Италији 1945-1947, и у Немачкој до краја
1947, кад писац с групом добровољаца емигрира у Енглеску,
описујући године њиховог странствовања све до коначног
ауторовог одласка у манастир Хиландар где ле 1994. примио
монашки чин.
Отац Јован је до сада написао и многе песме,
које нису објављене у овој збирци, а разасуте су по разним
листовима, часописима и зборницима. Деведесетогодишњи живот
оца Јована био је пребогат искуствима те је отуда и тематика
његових песама веома разноврсна. Он пева о Богу Творцу, о
Цркви, о своме вољеном народу, о мајци Србији, о кобној
смени која је задесила нашу Отаџбину после 1918, о несретном
27. марту, о Језерцу, о Хиландарској јесени, о лишћу увелом
што нови живот даје...
На крају, пожелимо оцу Јовану да своју
племенити душу преко свих таласа времена унесе у наш вечни и
непролазни дом, Небески Јерусалим, град Домаћина Бога.
|
|
