|
Отац Јован Радојичић
Монах манастира Хиландара
Хиландар, Мој Дом
Дружења, Вађења, Разговори
Манастир Хиландар, 2004, стр. 184
Књига невелика по облику, али од огромног
духовног, хришћанског и српског значаја. Отац Јован је
сачувао од заборава и грешног забнемаривања успомену на
монахе који су уградили своје животе у обнову Хиландара
нарочито у последњим деценијама XX века. Велики би био грех
да се њихов допринос покрије заборавом. Да поменем неколико
њих, које сам и сам познавао као храбре борце против
комуниста и других издајника светосавља:
О. Митрофан (Милан Мишулић)
најзаслужнији од свих, духовни мотор обнове Хиландара. Бог
је кроз њега учинио да се од оронуле светиње, Хиландар
поправи и ојача, постане признати духовни и српско-културни
центар. Овог честитог младића са српског села, Бог је водио
и подржавао да постане духовно и практично најзначајнији
радник на обнови српске православне културе и духовности
кроз Хиландар. Био је свестран и у српском родољубљу:
помогао је издавање часописа и књига; био добротвор српске
деце и одраслих, страдалника у грађанском рату 1992-1995;
помагао православним националистима да објаве књиге које3 су
“напредни” издавачи одбили.
О. Агатон (Брана Јовановић) неплаћени
црквењак предивног духовника о. Алексе Тодоровића, у
националистичком, избегличком логору у Еболи-у (Италија)
1945-1947. О. Агатон је био духовник високог ступња, који је
крунисао свој живот у Хиландару примајући тешку дисциплину
завета Велике химне -–анђелског молитвеника пред Богом.
О. Јустин (Богдан Стекић) који је преко 30
година служио као монах у Хиландару, предано радећи као што
се мушки борио против комуниста – душмана српског народа.
О. Симеон (Крста Андрић) се 40 година
трудио на монашком подвигу и послушанијама у Хиландару.
Сва четворица су српска сељачка деца из
богомољачких породица. Без богомољаца и њиховог потомства,
тешко да би се монашки живот могао одржати под комунистичким
насиљем и безбожјем.
Зашто Српска Православна Црква није обновила
Богомољачки покрет у последњих двадесет година пткако је
комунистичка диктатура оборена? Зато што је и сама остала
недуховна и умртвљена савременим “европским” безбожјем.
Сва четворица горе поменутих монаха, као и
писац, о. Јован су били припадници Српског Добровољачког
Корпуса, тј. били су и остали “Љотићевци”. СПЦ се много
огрешила о ту групу православних бораца против комунизма.
Они су много задужили српски народ спречавајући комунисте да
се врате у Србију, 1941-1944. (Четницим којима сам ја
припадао, то, нажалост, не би могли постћи. Да су се
комунисти вратили у Србију, Немци би извршили многобројне
покоље као оне у Крагујевцу и Краљеву 1941.године).
Зашто СПЦ није регабилитовао дивног Србина
православца Димитрија Љотића, одајући му признање што је
српски народ спасао од убиствене Нацистичке одмазде? Зато
што комунистички симпатизери, левичари, још увек имају
контролу над СПЦ, као што су је имали за време комунистичке
зверске управе. (Ја сам то питање донекле објавио у књизи
издатој пре три године, Хришћани – кукавице, оглувели и
испраног мозга. Шта бива кад је Њ. Св. Патријарх Павле –
левичар?)
Књигом Хиландар – Мој Дом, о. Јован је много
задужио и српски народ и српску Цркву. Нека га Бог сачува да
доживи и сто година. (Сад му је 99).
Ти љотићевци су најплеменитији израз српског
православља.
Пети октобар, дан кад су српски антикомунисти
2000-е године отерали комунистичког диктатора, Слободана
Милошевића, још се није догодио у Српској Православној
Цркви. Левичари још увек у Њој вршљају.
Јануар 2007.
Др. Ратибор-Рајко М. Ђурђевић |
